Nazad na sadržaj
voljan da veruje i drugog koji je dostupan da odgovori specifičnom akcijom. Takav susret može generisati prethodno nepostojeće (neo)formiranje psihe. Ova ideja se razlikuje od ideje Haimea Lutenberga ( Jaime Lutenberg , 1995), koji, polazeći od Biona, definiše ediciju kao ono što podstiče mentalno rađanje aspekata analizandove ličnosti koji nisu nikad bili svesni ili nesvesni, jer su ostali izvan dinamske oblasti uma – sektori ličnosti koji, zbog cepanja Ega i dodatih sekundarnih odbrana, ostaju zaokupljeni simbiotskim vezama ili utisnuti unutar ličnosti. Za Nemirovskog (2018), struktura koju generiše susret nije prethodno bila prisutna u psihi. Nedostajalo joj je postojanje, jer subjekat nije imao iskustvo kroz koje sada prolazi prvi put. Susret se nije desio na najranijim stadijumima subjektivizacije, zbog propusta deficitarnog okruženja. Nemirovski upoređuje ediciju sa stvaranjem Vinikotovog subjektivnog objekta. Na osnovu susreta sa objektom, stvara se novi objekat, koji prethodno nije bio deo subjektove psihe. Kreirani objekat je drugačiji od objekta koji se nalazi u okruženju. Termin edicija odnosi se na situacije koje se pojavljuju prvi put, koje su bez presedana, nove (one se ne ponavljaju u tretmanu, već se tamo dešavaju prvi put). One se mogu jasno razlikovati od reedicije ili ponavljanja (što Frojd koristi da opiše ponavljanje istorije detinjstva u neurozama i transfernim neurozama). U nekoliko radova i posebno u najnovijoj knjizi „Lo disruptivo y lo traumático. Vivencias y experiencias” ( Disruptivno i traumatsko: doživljaji i iskustva ), Moti Benjakar ( Moty Benyakar , 2016) opisuje „interpretacije bazirane na doživljajima”, čiji je cilj da se obrate kapacitetu svakog pacijenta da obradi svoja iskustva kroz unutrašnji proces. Na ovaj način, izbegavamo da pribegnemo opštim „kauzalnim interpretacijama”, koje mogu da budu neefikasne kod određenih grupa pacijenata. Interpretacije bazirane na doživljajima obuhvataju tri tipa, to jest „figurativne interpretacije”, „relacione interpretacije” i „interpretacije značenja”. Gustavo Lanza Kastelji ( Gustavo Lanza Castelli , 2015) razmatra koncept mentalizacije i definiše ga kao prvenstveno predsvesnu aktivnost, često intuitivnu ili emocionalnu. Ova aktivnost nam dozvoljava da razumemo sopstvena i tuđa ponašanja u terminima mentalnih stanja i procesa. Giljermo Lanselje ( Guillermo Lancelle , 1984, 1999) uvodi Kohutov rad među argentinske terapeute, što rezultuje prihvatanjem Kohutovih koncepata među mnogim intersubjektivističkim latinoameričkim autorima. Painseira ( Painceira , 1997, 2002), Pelento (1992) i Valeros (1977), s druge strane, uvešće i istražiće vinikotijansku misao u Latinskoj Americi, uz slične rezultate. Abel Fejnstajn je naširoko pisao sa stanovišta koje je kompatibilno intersubjektivističkom. U „Lo repetido y lo nuevo: las intervenciones del analista” ( Ponovljeno i novo: analitičareve intervencije ), Fejnstajn (2007) postavlja interesantna pitanja u vezi sa savremenom psihoanalitičkom praksom, između ostalog razmatrajući da li dopuštanje povremenog zadovoljstva tokom tretmana pacijenata u otporu, putem izračunatih fluktuacija u analitičkoj neutralnosti, može biti od veće vrednosti nego bilo kakva brilijantna interpretacija (Fejnstajn, 2007).
162
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online