Nazad na sadržaj
str. 47). Još je ustanovio da su ove ideje povezane sa iskustvima iz ranog detinjstva i zaključio da su njegovi pacijenti pretrpeli seksualno zavođenje od strane nekog odraslog (Frojd, 1896, str. 203). U skladu s tim, histerični simptomi su direktni izdanci nesvesno operativnih sećanja na ta iskustva, koja – retroaktivno – ponovo izbijaju i postaju potpuno efektivna kada im savremeni događaji posluže kao okidači. Još je istakao da patogena priroda ovih događaja iz detinjstva postoji samo dok oni ostaju nesvesni (ibid, 211). Međutim, u svom čuvenom pismu Vilhelmu Flisu ( Wilhelm Fliess ) od 21. septembra 1897. godine, piše: „Više ne verujem u svoju neurotiku [teorija neuroza].” (Frojd, 1897, str. 259) Njegov „nesumnjiv uvid da nema indikacija realnosti u nesvesnom, tako da niko ne može da razlikuje stvarnost od fikcije koja je bremenita afektom”, navela je Frojda da posumnja u svoju teoriju o zavođenju (ibid, str. 260). Zahvaljujući analizi sopstvenih snova, Frojd je formulisao suštinski uvid, 15. oktobra 1897. godine: „Javila mi se jedna misao koja ima opštu vrednost. Otkrio sam, i u svom sopstvenom slučaju, [fenomen] zaljubljenosti u svoju majku i ljubomore prema svom ocu, i sada to smatram univerzalnim događajem u ranom detinjstvu, čak i ne tako ranom kao kod dece koja su postala histerična. [...] Svako je u ovoj publici, u svojoj mašti, jednom bio Edip u povoju, i svako će prestravljeno ustuknuti pred ispunjenjem ovih snova presađenih u realnost, sa čitavim udelom potiskivanja koje razdvaja naše infantilno od našeg sadašnjeg stanja.” (ibid, str. 265) Ipak, nedugo potom, ponovo izveštava o potresnim slučajevima seksualnog nasilja i u pismu Flisu (citirajući Geteovu Minjon) obznanjuje „novi moto: Šta su ti to učinili, jadno dete?” (Frojd, 1897, str. 289; Gete, 1795/96) Nikada u potpunosti ne napustivši traumu kao etiološku, kolebao se, mada je, uprkos svim sumnjama u vezi sa psihičkim posledicama upamćenog traumatičnog zavođenja, od 1897. godine nadalje, ostao odan jednoj ideji, a to je da pacijentovi „neurotični simptomi nisu u direktnoj vezi sa stvarnim događajima već sa čežnjivim fantazijama i da je, u slučaju neuroze, psihička stvarnost od većeg značaja nego materijalna stvarnost.” (Frojd, 1925, str. 34) Za njega je koncept traume sada suprotstavljen ideji infantilnih, nagonom motivisanih čežnjivih fantazija ukorenjenih u „unutrašnjem” svetu, konfliktno nastanjenih između bezuslovne želje i zabrane. Ovde se racionalni subjekt prosvetljenja susreće sa Egom, motivisan nesvesnim željama, reagujući na sredinu od koje je on/ona izrazito zavisan na početku života. Polje preklapanja ove presudne dinamike je edipalni konflikt izazvan impulsima ljubavi i mržnje prema našim primarnim objektima. Frojd se 1925. godine setio: „U stvari sam prvi put naišao na Edipov kompleks , koji će kasnije poprimiti tako ogroman značaj, ali ga tada još nisam prepoznao, prerušenog u fantaziju.” (Frojd, 1925, str. 34, originalno naglašavanje). Ishod konfliktne edipalne krize je suštinski za dinamiku psihičkog života i njegovih ispoljavanja. Na temu traume u odnosu na konflikt , Frojd zauzima različite pozicije. Na primer, u svojim ranijim predavanjima istakao je „da između intenziteta i patogenog značaja infantilnih iskustava, i onih kasnijih, postoji komplementaran odnos sličan sledu o kome smo već raspravljali. Ima slučajeva gde sva težina uzročnosti pada na seksualna iskustva iz detinjstva, slučajeva gde ti utisci svakako vrše traumatski uticaj i iziskuju isključivo onu podršku koju im može pružiti jedan
19
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online