Nazad na sadržaj
prosečni seksualni sklop i činjenica njegovog nepotpunog razvoja. Uz ove slučajeve, ima i drugih, u kojima sav akcenat leži na kasnijim konfliktima, a naglasak za koji u analizi nalazimo da se temelji na utiscima iz detinjstva, izgleda da je u potpunosti rad regresije. Tako imamo krajnosti ’razvojne inhibicije’ i ’regresije’ i, između njih, sve stupnjeve saradnje između ta dva faktora.” (Frojd, 1916/1917, str. 364). U svojoj retrospekciji iz 1925. godine, Frojd se osvrnuo samo na svoje otkriće aspekta čežnje u infantilnim fantazijama: „Najzad sam bio prinuđen da priznam da se ove scene zavođenja nikada nisu dogodile i da su to bile samo fantazije koje su imali moji pacijenti ili sam im ih ja sam možda nametnuo.” (Frojd, 1925, str. 33) Sve u svemu, kako psihoanalitička teorija i teorija patogeneze postepeno postaju sve kompleksnije u Frojdovim formulacijama, ideja konflikta u vezi sa traumom, njeni višestruki uzroci i posledice, steći će dodatni ’prekomerno određeni’ i ’dopunski’ karakter. Koncept traumatskih snažnih spoljnih ekscitacija koje prodiru kroz zaštitni omotač ili prepreku spoljnih podsticaja (Frojd, 1920), postepeno je uzmakao u korist definicije traume kao bespomoćnosti Ega suočenog sa stvarnom ili zamišljenom, unutrašnjom ili spoljašnjom, opasnošću (Frojd, 1926), koja se može naći u svakom životnom periodu, s tim da nezrelost Ega individuu čini sklonom bespomoćnosti. Da li su neurotične produkcije spojene sa stvarnim, čak traumatskim iskustvima ili čežnjivim fantazijama? Pitanje šta je „istinito”, autentičnost scena zavođenja ili njihova izmišljena priroda, proteže se kroz čitavu psihoanalitičku teoriju (Rand i Terek – NicholasRand & Maria Torok , 1996, 305), a kompleksnost njihovog preplitanja najbolje ilustruju Frojdovi klinički slučajevi (Frojd, 1905b; 1909a,b; 1910a; 1911b; 1918). Ilze Grubrih Simitis ( Ilse Grubrich- Simitis , 1987, 2000) ukazuje na to da bi za Frojda bilo mnogo lakše da se držao svoje originalne teorije zavođenja. Seksualno zlostavljanje u porodičnoj sredini bilo je poznato, ali je predstavljalo devijaciju od norme. Model traume istakao bi razlike između normalnosti i patologije. Nasuprot tome, model nagona govori o neosporivoj činjenici našeg sopstvenog arhaičnog infantilnog osvajanja i željama za smrću, o nezaobilaznosti naše sopstvene instinktivne [nagonske] prirode. Iako je Frojd tokom svog rada istakao traumu kao presudan etiološki faktor, ovaj naglasak na unutrašnje faktore je, možda, doprineo činjenici da su teorijske diskusije o psihoanalitičkim konceptima „pomerile sasvim u stranu traumatske uzroke u odnosu na konflikte koji su u vezi sa nagonom i fiksacijom libida.” (Verner Boleber – Werner Bohleber , 2000, str. 802). Savremene psihoanalitičke teorije traume uzimaju u obzir tip i intenzitet traume, psihološke okolnosti osobe pre dejstva traume i reakciju bliskih staratelja i sredine prema žrtvama traume. II. B. Topografska teorija i prva teorija anksioznosti (1900–1920) Napredujući u sopstvenoj samoanalizi, Frojd je počeo da sagledava konflikte sve više kao unutrašnje. U svojoj konceptualizaciji unutrašnjeg konflikta, zamenio je afekte instinktima i izneo pretpostavku da sile zabrane takođe postoje unutar nas (Frojd, 1900; Frojd, 1905a,b). U „Tumačenju snova” (1900), teoretiše da se ovi konflikti javljaju među strukturama svesti i nesvesnog. Ovo unutrašnje strukturisanje psihičkog konflikta prvi put se jasno vidi u „Tumačenju
20
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online