Nazad na sadržaj
internalizovane dijade Selfa/objektnih reprezentacija shvaćene su kao utisnute u najjača afektivna stanja, kako pozitivna tako i negativna, određujući „samo dobre” i „samo loše”, „idealizovane” i „progoneće” mentalne strukture. Psihoanalitička teorija objektnih odnosa u okviru strukturalne teorije podrazumeva dva osnovna nivoa razvoja. Na prvom nivou gradi se dualna psihička struktura pod dominacijom najjačih afektivnih stanja. S jedne strane, psihička struktura se stvara putem idealizovanih Self reprezentacija u vezi sa idealizovanim drugim (beba i majka) pod dominacijom jakih pozitivnih, pridruženih afektivnih stanja; s druge strane, pod dominacijom snažno negativnih, averzivnih, bolnih afekata, razvija se suprotni dijadni skup odnosa koje čini frustrirajuća ili agresivna reprezentacija drugog u vezi sa frustriranom, besnom ili punom patnje Self reprezentacijom (Kernberg, 2004). Ovaj koncept internalizacije samo dobrih i, sasvim odvojeno, samo loših internalizovanih objektnih odnosa, vodi do intrapsihičke strukture koju karakterišu primitivni disocijativni ili „spliting” mehanizmi. Nasuprot ovim ranim dešavanjima u uslovima stanja najjačih afekata, rani razvoj u uslovima stanja relativno niskih afekata odvijao bi se pod kontrolom dostupnih kognitivnih funkcija, instinktivnih (sistem „traženja”) impulsa da se nauči o realnosti, i doveo bi do ranog shvatanja žive i nežive stvarnosti. U ovim ranim okolnostima, ne bi još postojao integrisan osećaj Selfa, niti kapacitet za integrisan doživljaj važnih drugih. Na drugom nivou razvoja, koji se postupno javlja tokom prve tri godine života, progresivni razvoj realističnog kognitivnog shvatanja sveta koji nas okružuje i, naročito, prevlasti dobrih nad lošim iskustvima, olakšava postepenu integraciju emocionalno suprotstavljenih stanja, toleranciju istovremene svesnosti, kako o dobrim tako i o lošim iskustvima. Ovaj razvoj tolerancije ambivalencije, kombinovanih pozitivnih i negativnih emocionalnih odnosa sa istim spoljnim objektima, postepeno dovodi do integrisanog osećaja Selfa i važnih drugih; ili, drugim rečima, do normalnog Ego identiteta. Ego identitet odgovara integrisanom osećaju Selfa i kapacitetu za integrisan doživljaj važnih drugih. Ovaj drugi nivo razvoja podudara se sa „depresivnom pozicijom” u klajnijanskim teoretskim formulacijama. On signalizira razvoj normalnog psihološkog funkcionisanja ili patologiju na neurotskom nivou organizacije. Nasuprot tome, razvoj patologije karaktera na graničnom nivou organizacije ličnosti, koji odgovara „paranoidno-shizoidnoj poziciji” kod Melanije Klajn, predstavlja posledicu neuspeha u integrisanju normalnog identiteta. Graničnu organizaciju ličnosti, težak stepen poremećaja ličnosti karakterišu, u stvari, nedostatak integracije identiteta ili sindrom difuzije identiteta, trajnost dominantnog primitivnog odbrambenog funkcionisanja koje se koncentriše oko splitinga, i izvesna ograničenja u proveri realnosti u pogledu deficita u tananim aspektima interpersonalnog funkcionisanja. Psihoanalitička teorija objektinih odnosa smatra da pomak sa granične organizacije ličnosti na neurotsku ili normalnu organizaciju ličnosti takođe odgovara pomaku sa dominacije
32
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online