Nazad na sadržaj
Za razliku od patologije zasnovane na konfliktu, koja se odigrava među sistemima (intersistemska), patologija zasnovana na deficitu odnosi se na propuste u strukturi Selfa (intrasistemska). Savremene postfrojdijanske i postklajnijanske psihoanalitičke škole u velikoj meri dele interesovanje za razvojne propuste i psihopatologiju deficita. Čak i ako ne odbacuju konflikt u potpunosti, ove preokupacije dovele su u pitanje monopol koji je koncept konflikta zauzimao u tradicionalnoj teoriji. Konflikt se više ne smatra tako važnim kao ranije. Ono što je najviše uticalo na umanjenje njegovog značaja je fokus na ulogu koju igra stvarni objekat u izgradnji psihičke strukture oštećene traumatskim odnosom, koji rezultira deficitom funkcionisanja; ovo gledište podržava velika količina podataka o traumama u detinjstvu. Za mnoge savremene psihoanalitičke škole, koncept konflikta nije sasvim odbačen, već je na neki način marginalizovan i dopunjen konceptom deficita, čime se proširuje opseg razumevanja psihopatologije i, u skladu s tim, kliničke tehnike. Širenje opsega razumevanja psihopatologije – to jest, shvatanja da psihička patnja nije samo posledica konflikta, već da je i organizovana oko oštećene strukture Selfa – rezultira odgovarajućim proširenjem klasičnog psihoanalitičkog pristupa: dok se ovo zasniva na prepoznavanju konflikta, koje onda biva praćeno njegovom interpretacijom i prorađivanjem, analitičke strategije inspirisane pitanjima deficita nisu usmerene ka traženju i razotkrivanju potisnutih značenja, ka prevazilaženju otpora, već ka pomaganju Egu da uspostavi značenje i da oseti da nešto ima kvalitet postojanja (Kilingmo – Killingmo , 1989). U različitim interpersonalnim, intersubjektivnim i relacionim perspektivama koje su se razvijale u protekle tri dekade, mnogo se pažnje poklanja prisustvu i funkciji konflikata koji mogu biti intersubjektivni i interodnosni , unutrašnje ili spoljašnje izvedeni i, u mnogim slučajevima, transgeneracijski. Relacione teorije vide snagu konflikta u susretu pojedinca sa kulturom, na mnogim nivoima. Svi su izgledi da će se konflikti javiti onda kada pojedinci uzmu učešće u kulturnoj sredini, kada postanu zavisni od nje ili joj pružaju otpor; ovo je naročito slučaj kada je osoba prisutna u nekim od mnogih oblika nenormativnih identiteta i ličnosti (rase, klase, seksualnosti, invaliditeta, kulture i roda) ili su oni u njoj prisutni. Osporavane forme identifikacije su u prvom planu mnogih kliničkih problema koji se susreću kod pacijenata i ispoljavaju se u patnji pacijenta i smetnjama u matrici transfera–kontratrasfera. U svojoj knjizi „Relacioni koncepti u psihoanalizi: integracija”, Mičel ( Mitchell , 1988) je detaljno razradio konflikte između različitih relacionih konfiguracija, izvedenih iz konfliktnih iskustava sa važnim drugima. Skrećući pažnju na opasnost od pojednostavljivanja, izjavio je, nekoliko godina kasnije, u „Komentarima”: „... Predstaviti moje shvatanje konflikta kao konflikt između osobe i drugih ljudi u njenom okruženju začuđujuće je pogrešna interpretacija. U stvari, jedna od centralnih ideja u mojoj knjizi iz 1988. godine bila je da se napravi razlika između relacionih teorija koje se koncentrišu na razvojne zastoje i relacionih teorija konflikta...” (Mičel, 1995, str. 577). U radovima Mjuriel Dajmen ( Muriel Dimen , 2003), Lin Lejton ( Lynne Layton , 1998), Adrijen Haris ( Adrienne Harris , 2005), Korbete ( Corbetta , 2001a, 2001b), Goldnera
41
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online