Nazad na sadržaj
( Goldner , 2003) i drugih, konflikt se uvek nalazi unutar i između sistema, političkih i ličnih, društvenih i psihičkih. Iz ove perspektive, pod uticajem postmodernizma, feminizma i kvir ( queer ) teorije, postoji inherentan konflikt između režima nadzora i onih koji podržavaju individualnost i zdravlje, i između normativnosti i slobode. Ove kontradikcije, koje se u političkoj teoriji ponekad predstavljaju kao strukturni konflikti klasa, nacionalnosti, kulture ili roda, često se proživljavaju u konfliktima kontratransfera koje doživljava analitičar. Prema shvatanju Adrijen Haris (2005), postmoderni psihoanalitičari nastoje da ostvare određenu viziju paradoksa ili konflikta u kojoj brojna različita, ali međusobno povezana stanja Selfa, mogu da koegzistiraju – stanja iscelitelja, psihoanalitičkog policajca, subjekta i objekta teorije, nekog ko je subjekt i, istovremeno, zavistan od određene kulture, podgrupe i porodice. Iz brojnih teorijskih perspektiva, konflikt (intersubjektivni, intrapsihički i odigran) je pratilac samog procesa promene. Konflikt je pripadajući aspekt razvojnog pokreta i takvi pokreti (makro i mikro) bremeniti su snažnim iskustvima poremećene ravnoteže. Promena je, sama po sebi, potencijalno kompleksno konfliktno stanje: višesmerno i nestabilno. Konflikte, koji se javljaju u stanjima psihičkih ili relacionih transformacija , proizvela su brojna različita afektivna stanja i odnosne vertikale. Jedna centralna ideja je da se osoba u konfliktu oseća stešnjena između dva nemoguća ’zadatka’ (Eprej – Apprey , 2015). Rast će podrazumevati separaciju, a separacija od mrtvih ili umirućih objekata može delovati nepodnošljivo. Promena se može zamisliti kao momenat kada konflikt, u vezi sa psihičkim zadacima i mentalnom slobodom, stvara opasnu tačku borbe ili čak ćorsokak. Bilo da to nazivamo ambisom ili ivicom haosa, ili dramatičnim, strahom opterećenim putem ka separaciji, za neke, a na neki način možda i za sve pacijente, ovo je tačka maksimalnog konflikta i opasnosti. Ovo se može videti u rastu i opadanju progresa u analizi i obrtima i panici kada počnu ili se zahuktaju psihičke promene. Koncept spiralnog procesa u teoriji polja Vilija i Madlen Baranže ( Willy i Madeleine Baranger , 2006, 2009a, b) i Bionove ideje katastrofe i transformacije, predstavljaju bitne korene relacionih pristupa. Katastrofa promene (Goldberg, 2008) i forme kretanja i psihički pomaci su i mesto tugovanja i mesto ćorsokaka u tugovanju. Ove ideje su u vezi sa moćnim skupom koncepata, koje je razvio Dž. Henri Rej ( J. Henri Rey ). U svom članku „Ono što pacijenti donose u psihoanalizu”, Rej (1988) tvrdi da pacijenti možda dolaze na tretman sa skrivenom agendom – zadatkom, kako bi rekao Eprej (2015) – da poprave oštećene objekte u svojoj istoriji, koji su sada deo umirućeg ili oštećenog unutrašnjeg sveta; ukratko: isceli objekat (unutrašnje mašte) i tada pacijent može da se promeni. Ovo je nemoguća konfliktna sprega u kojoj se mnogi tretmani odvijaju. U duhu odnosnog teoretisanja o snažnoj ulozi kontratransfera i subjektivnosti analitičara, možemo da preusmerimo Rejov objektiv i na nesvesni zadatak analitičara. Kada se približavamo pitanju anksioznog otpora prema promeni i konfliktom obeleženoj rešenosti da onemogućimo rast, moramo da postavimo ista pitanja o prisustvu takvih strahova i konflikata u kontratransferu analitičara. Relacioni analitičari stavljaju
42
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online