Nazad na sadržaj
Ečegojen ( Horacio Etchegoyen , 1986), koji je istakao da se rad Pole Hajman i Rakera razvijao nezavisno jedan od drugog, sa jasnim sličnostima, ali i razlikama. U Engleskoj je novopredstavljena perspektiva kontratransfera Pole Hajman odjeknula protiv osnova kontroverznih debata koje su okruživale uvođenje koncepta ʼ projektivne identifikacije ʼ klajnijanske škole (Klajn, 1946, Melcer, 1973). Iako su pojam ʼprojektivna identifikacijaʼ ranije već koristili Edoardo Vajs ( Edoardo Weiss , 1925) i Mardžori Brajerli ( Marjorie Brierley , 1944), rasprostranjeno mišljenje je da ga je formulisala Melanija Klajn, kao i odgovarajuću omnipotentnu fantaziju upada u objekat . Iako izgleda da Klajn nije bila zainteresovana za korišćenje kontratransfera u kliničke svrhe (Elizabet Spilijus – Elizabeth Spillius , 1994), njen koncept projektivne identifikacije blisko je povezan sa konceptom kontratransfera u širem smislu: projektivna identifikacija (videti posebno poglavlje o PROJEKTIVNOJ IDENTIFIKACIJI) implicira da pacijent projektuje svoja osećanja na analitičara (u početku se smatralo da su u pitanju samo ʼlošaʼ i destruktivna osećanja, pre nego što je koncept proširen na sva). Teoretski, u domenu kontratransfera se smatra da su nesvesna osećanja i fantazije u analitičaru izazvali analizandi. Raker (1948, 1953, 1957) je u Argentini, u klinički kontekst kontratransfera uveo koncept projektivne identifikacije. Dok su frojdijanski i klajnijanski uticaj prepoznatljivi u Rakerovoj konceptualizaciji kontratransfera, Beatriz de Leon de Bernardi ( Beatriz de León de Bernardi , 2000) u svom prikazu latinoameričke tradicije kontratransfera smešta Rakera više među klajnijance nego frojdijance, pre svega zbog njegovog korišćenja ideja nesvesne fantazije i mehanizama projekcije i introjekcije. Prema Rakerovom mišljenju, kontratransfer se vidi kao analitičarev odgovor na pacijentovu projektivnu identifikaciju : u emocionalnim odgovorima na pacijentove projekcije, analitičar može da se identifikuje ili sa pacijentovim unutrašnjim objektima ( komplementarna identifikacija ), ili sa njegovim Selfom ( konkordantna identifikacija ). Porširujući koncept kontratransfera Helene Dojč kao ʼkomplementarne pozicije’ (Dojč, 1926), Raker se osvrnuo na tendenciju analitičara da se identifikuje sa unutrašnjošću analizanda. Strukturalno gledano, svaki integralni deo analitičareve ličnosti identifikuje se sa svojim parnjakom u ličnosti analizanda: Ego jednog sa Egom drugog, Id jednog sa Idom drugog itd. Raker je ovakve identifikacije nazvao ʼkonkordantnimʼ i smatrao ih je različitim od ʼkomplementarnihʼ, gde se analitičar identifikuje sa analizandovim unutrašnjim objektima. U njegovom sistemu, konkordantne i komplementarne identifikacije su recipročno proporcionalne: u meri u kojoj analitičar ne razume konkordantne identifikacije, povećavaju se komplementarne. Konkordantne identifikacije se razumeju kao sklonost ka empatiji i imaju svoj izvor u sublimiranoj pozitivnoj identifikaciji. S jedne strane, ako posmatramo analitičara kao subjekat, a analizanda kao objekat znanja, objektni odnos je u izvesnom smislu izbrisan i na njegovom mestu postoji gruba identifikacija, bazirana na identitetu između nekih delova subjekta i nekih delova
89
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online