Nazad na sadržaj
Sa evolucijom svojih ideja o projektivnoj kontraidentifikaciji, Grinberg je identifikovao nove metapsihološke alate za rekonceptualizaciju analitičarevog kontratransfera. Njegov koncept projektivne kontraidentifikacije naglašava komunikativnu stranu projektivne identifikacije kao enigmatične , neizrecive poruke ,koja može biti ispoljena jedino kroz transferno-kontratransfernu dramatizaciju postavljenu od strane pacijenta. U kliničkom kontekstu, ova transferno- kontratransferna dramatizacija unapred je stvorila ideju slušanja najarhaičnijih nivoa pacijentove psihe, zaobilaznim putem odigravanja , koja je razvijena godinama kasnije (Džejkobs – Jacobs , 1986; Godfren-Aber i Aber – Godfrind-Haber & Haber , 2002; Manča – Mancia , 2006; Sapisočin – Sapisochin , 2013; Kasorla, 2013). Od kasnih 1950-ih godina, Bion (1959) i Rozenfeld (1962) razvili su koncept u ideju da je projektivna identifikacija nesvesna komunikacija analizanda. Bion (1959) je povukao paralelu između terapeutske interakcije i načina na koji dete koje pati projektuje svoje trpljenje u majku koja ga ’kontejnira’ i onda može adekvatno da odgovori. Analitičar ima istu (kontejnirajuću/’alfa’) funkciju: ’kontejnira’ pacijentove projekcije u stanju ’sanjarenja’, ’vari’ ih i odgovara sa prikladnim interpretacijama. U ovom načinu razmišljanja, kontratransfer se posmatra ne samo kao instrument putem kojeg analitičar može da dobije pristup u nesvesni svet pacijenta, već i kao medijum kroz koji pacijentova nepodnošljiva iskustva mogu biti procesuirana; nije samo instrument istrage, već i medijum koji leči. Bionovo razvijanje misli o kontejnmentu i alfa funkciji u analitičaru dovelo je do velikog uvažavanja ulivanja analitičarevog uma, afekata, čak i telesnog Ega, sa analizandovim nesvesnim i predsvesnim procesima. (vidi poseban odeljak KONTEJNIRANJE: KONTEJNER –KONTEJNIRANO) U svom daljem razvoju, koncept projektivne identifikacije zadržava značajnu ulogu u klajnijanskoj, bionijanskoj i neobionijanskoj teoriji i u mnogim intersubjektivnim i interpersonalnim perspektivama. Kako se razumevanje pojma proširilo od teorije primitivnih fantazija i odbrana do teorije arhaične komunikacije i mišljenja, složenost odnosa i diferencijacije projektivne identifikacije i analitičarevog kontratransfera postaje značajno (Grotstajn, 1994). Zajednička i kreativna konstrukcija značenja u radovima Biona, Rozenfelda i njihovog naslednika Mosona ( Mawson , 2010), unutar transferno-kontratransfernih razmena, predstavlja kompleksan proces u kome analitičar mora da proradi indukovana afektivna stanja da bi mogao da vidi njihov komunikativni aspekt. Ovakve projekcije mogu da rasvetle analitičaru, kroz njegov kontratransfer, sa kojim afektivnim stanjima se pacijent bori i sa kojima komunicira. U radu Alvareza (1992), ova perspektiva se dalje proširuje u posmatranje celog analitičkog procesa kao zajednički konstruisanog. Bogato razumevanje snage kojom intersubjektivni procesi deluju na analitičara, analizanda i tretman, mnogo duguje evoluciji klajnijanske misli u Velikoj Britaniji, od Melanije Klajn, preko Biona (1959) i Rozenfelda (1962, 1969, 1987) do argentinske škole Rakera (1957, 1968) i Grinberga (1956, 1968). Različiti dodaci ovoj perspektivi mogu se pratiti u radovima sledećih autora: Sigal (1983), Džozef (1985), Spilijus (1994) i O’Šonesi ( O’Shaughnessy , 1990), Stajner
93
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online