Nazad na sadržaj
(1994), Feldman (1993) i Briton (2004; Sigal & Briton 1981) u Velikoj Britaniji i u radovima Grotstajna (1994), Džudit Mitrani (1997, 2001) i drugih u Sjedinjenim Američkim Državama. Tokom ovog perioda, Ferencijevi rani radovi o kontratransferu nastavili su da ostvaruju direktan ili indirektan uticaj. Jedan od glavnih izvora ferencijanskih ideja o kontratransferu, Majkl Balint, autor koncepta ’bazične greške’(Balint, 1979), takođe je značajno doprineo diskusiji o projekciji i introjekciji. Ferencijeve radikalne ideje stigle su u London preko Majkla i Alis Balint i ostvarile su svoj uticaj i na klajnijance i na takozvanu Nezavisnu grupu. Ferencijeve i Balintove ideje dolaze do Latinske Amerike preko Rakera (1957). Raker je iskoristio Ferencijev (1927, 1932) koncept identifikacije sa agresorom unutar svog koncepta komplementarne identifikacije (sa pacijentovim unutrašnjim agresivnim objektima) i dalje razradio Balintovo viđenje kontratransfera unutar hijerarhijskih institucija za obuku. Neke od ovih ranih ideja Ferencija i Balinta, preko Klare Tompson – Clara Thompson (Grin,1964), stigle su do Salivanove ( Sullivan ) interpersonalne škole u Americi, gde je ko-konstruktivni karakter analitičke razmene još više naglašen (iako je regresija, presudna za Ferencija, Klajnovu i Rakera, izostavljena). U ovom kontekstu, kao i u kontekstu razvoja koji slede, važno je naglasiti da viđenje zajedničkog konstruisanja i zajedničke elaboracije u transferu i kontratransferu ne umanjuje odgovornosti ili zahteve koji se stavljaju pred analitičara. Kontratransferni rad se odvija na svesnim i nesvesnim nivoima, a rad na razumevanju kontratransfera se nastavlja značajno izvan seanse u kojoj su se neki aspekti kontratransfera pojavili. Nasuprot kontratransferu, mehanizam projektivne identifikacije nije univerzalno prihvaćen unutar psihoanalize. Dok prepoznaju aspekt kontratransfera kada pacijent izaziva određene doživljaje i/ili bihevioralne odgovore u analitičaru, Ego psiholozi i teoretičari konflikta radije govore o ’ aktualizacijama transfera ’i ’ osećaju za ulogu ’ naglašavajući analitičarevo ’ proživljavanje ’ pacijentovih nesvesnih fantazija , smatrajući da su ovi pojmovi bliži njihovom iskustvu (Sandler, 1976). U Engelskoj, Sandler (1976) – sa svojim konceptom ’osećaja za ulogu’ – ističe odrednicu jedne druge teorijske orijentacije, britanskih ’Savremenih frojdijanaca’. On opisuje kako će pacijent pokušati da aktualizuje, unese u realnost – odnosno u interaktivno ponašanje – svoje unutrašnje objektne odnose. Ovakva intrapsihička interakcija, uključujući ulogu za subjekta i drugu za unutrašnji objekat, probudiće određeni odgovor u analitičaru. Ponekad analitičar može da oseti impuls da se ponaša na određeni način, ali često tek naknadno primeti da je već počeo da se ponaša na poseban način sa tim pacijentom (ovde je kontekst razmatranja koncepta ’odigravanja’ – koji se razlikuje od kontratransfera – od posebne važnosti). Prema Sandleru, analitičareve kontratransferne reakcije su kompromisi : one su odjek pacijentovih nesvesnih očekivanja i želja, ali i analitičarevih sopstvenih tendencija , koje pacijent često nesvesno primeti
94
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online