Nazad na sadržaj
je, verovatno, i otpor i motor promene. Kao što je slučaj sa svakom prisilom ponavljanja, postoji istovremeno impuls i za zdravlje i za bolest . Eprej (1993, 2010, 2014) proširuje Sandlerov pojam reakcije na uloge vođene kontratransferom „da bi se pozabavio molbama, zahtevima i svim prodorima u kontinuumu transfera-kontratransfera, koji potiču iz nesvesnih želja da se ponove ili preokrenu istorijske žalbe u javnom prostoru savremenog kliničkog setinga” (lična komunikacija sa Papiasvili, 2014). U onome što vidi kao jedinstveno savremeno severnoameričko proširivanje i upotrebu koncepta, Eprej, savremeni frojdijanac koji premošćuje složenosti projektivne identifikacije, odigravanja i osećanja za ulogu, prikazuje osećanje za ulogu analitičara kao potenciranje ’ psihičke emancipacije od...destruktivnih i nasilnihunutrašnjih objekata’ koji intruzivno muče i napadaju pacijenta unutar njegove psihe. Fridman ( Freedman ), Laski i Vebster (2009) prikazuju složenu kombinaciju frojdijanskih, lakanijanskih i vinikotijanskih koncepata simbolizacije i triangulacije, unutar intersubjektivne matrice , razlikujući takozvane obične i izvanredne kontratransfere: obični kontratransferi su prolazni prekidi, a izvanredni kontratransferi su zastoji, nepodnošljivi za analitičara do te mere da moraju biti držani van svesti. Lakanijanska teorija kontratransfera viđena kroz ’lupu želja’(Lakan, 1977) ovde se sreće sa vinikotijanskim okvirom ’dovoljno dobrog analitičkog procesa’ i njegovih ’potencijalnih slomova’ (Vinikot, 1972; 1974). III. B. Teorija polja i povezane perspektive Klinički predviđen od strane Ferencija i Salivana (1953, 1964) i pod uticajem teorija objektnih odnosa, koncept ’ polja ’ je na istaknut način postao deo diskusije o kontratransferu. Sa korenima u fenomenologiji Morisa Merlo-Pontija ( Maurice Merleau-Ponty , 1945) i u evropsko- severnoameričkoj sociopsihološkoj teoriji dinamičkog polja Kurta Levina (1947), psihoanalitičari (posebno u Latinskoj Americi i Italiji i, u manjoj meri, u SAD) iskoristili su ovu perspektivu da opišu analitički seting ili situaciju kao integrisanu celinu sa bilo kojim aspektom situacije intimno povezane sa svim ostalim. U ovom sistemu, kontratransfer je neizbežan aspekt mreže iskustva u psihoanalitičkom tretmanu. Među najvažnijim nosiocima ovog gledišta su argentinski analitičari Vili i Madlen Baranže. Oni opisuju analitički proces kao evoluirajuće polje dve osobe, ograničeno setingom, ali koje se sastoji od dva organizma koji utiču jedan na drugog na neizbežan, ali suptilan način. Psihoanalitički proces je „ združena kreacija ” , koja počinje u istoj meri i od transfera i od kontratransfera. Ovo shvatanje da transfer–kontratransfer izvire iz dinamičkog polja koje može stvoriti „ bastion ”(Baranže i Baranže, 2008; orig. 1961) upliće i analitičara i analizanda u prepreku (otpor) i u novu kreaciju. Struktura polja je konstituisana međuigrom procesa projektivne i introjektivne identifikacije i kontraidentifikacija koje utiču svojim različitim ograničenjima, funkcijama i karakteristikama i na pacijenta i na analitičara” (ibid, str. 809). U Brazilu, Ruzvelt Kasorla ( Roosevelt Cassorla , 2013) je razvio savremeno shvatanje akutnog i hroničnog
98
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online