Da li ste ikada mogli da zamislite da će fraza „To je pravi put“ (This is the way) postati globalni fenomen pop- kulture koji fanovi koriste svuda u svakodnevnom životu? – Ni u svojim najluđim snovima! Ka- da sam prvi put pročitao tu rečenicu, za mene je to bila samo efektna repli- ka u scenariju koja je trebalo da objasni strogi, religiozni kodeks jedne tajnovite i izolovane grupe ratnika. Danas je si- tuacija potpuno nerealna – ljudi mi to dovikuju na aerodromima širom sveta, koriste tu frazu kao poštapalicu u sva- kodnevnom govoru, pišu je na društve- nim mrežama kao sinonim za podršku i zajedništvo. Kada jedna jednostavna rečenica iz fikcije postane deo stvarnog, globalnog jezika čovečanstva, tek tada kao umetnik zaista razumete koliko je moćno pripovedanje. U ovoj fazi vaše karijere, šta je prvo što tražite u scenariju kako biste pomislili: „Moram ovo da uradim“? – Sve uvek počinje i završava se sa ljudima. Možete imati najbriljantni- ji koncept, ogroman budžet i nevero- vatne specijalne efekte, ali ako iza pro- jekta ne stoje autentični vizionari koji svim srcem veruju u priču koju žele da ispričaju, sve brzo pada u vodu. Kada sam prvi put seo sa Džonom Favroom i Dejvom Filonijem, njihova dečačka ener- gija, temeljno znanje i čista ljubav prema ovom univerzumu su me momentalno osvojili. Znao sam da sam u sigurnim rukama. Danas tražim priče koje me na neki način plaše, uloge koje me teraju da iskoračim iz svoje zone komfora i sa- radnike od kojih mogu svakodnevno da učim i razvijam se. Moj životni i pro- fesionalni put je bio dug i pun krivina, i zato sada biram samo ono što hrani moju kreativnu radoznalost.
– To je bio potpuno novi nivo glumač- ke discipline i zaista fascinantan profe- sionalni izazov. Kada vam kao glumcu oduzmu primarno oruđe – oči, mikromi- miku, pokret usana – odjednom se ose- tite potpuno ogoljeno, iako ste zapravo fizički potpuno zaštićeni oklopom. Shva- tite koliko se u klasičnim ulogama osla- njate na izraz lica da biste preneli emo- ciju. Ovde je sve moralo da se preseli u glas, u specifičan ritam govora, u jedva primetan uzdah ili način na koji nagne- te glavu za samo jedan milimetar. Šlem ima svoju težinu, kako fizičku, tako i me- taforičku. Moj zadatak je bio da ispod tog hladnog, neprobojnog čelika publi- ka u svakom trenutku oseti kucanje ljud- skog srca i rastrzanost između dužnosti i empatije. Naravno, to je vrhunski tim- ski rad. Neverovatni kaskaderi i duble- ri unose fascinantnu fizičku ekspresiju u odelo na samom setu, dok ja kroz gla- sovnu glumu i zajedničke probe spajam sve te slojeve u jednu koherentnu dušu. Veza između Dina Džarina i Grogua je emotivna srž cele serije. Da li ste mogli da pretpostavite da će jedan tihi lik, kojim se upravlja kao lutkom, izazvati toliku globalnu reakciju i doneti tako iskrenu emotivnu dubinu? – Znao sam da je to stvorenje neo- doljivo onog trenutka kada sam prvi put kročio u kancelariju izvršnog producenta Džona Favroa i video konceptualne crte- že na zidu. Bilo je nečeg magnetski pri- vlačnog u tim velikim, pametnim očima. Ali iskreno, niko od nas nije mogao ni da sanja ovakvo globalno ludilo! Ono što iz- dvaja Grogua i čini ga tako stvarnim je- ste činjenica da on nije proizvod hladne kompjuterske animacije. On je prava, fi- zička lutka na setu, remek-delo inženje- ringa i lutkarstva. Kada ga pogledate dok stoji ispred vas, vi zapravo uopšte ne glu- mite – vi se u sekundi prebacujete u re- žim zaštite, jer taj mali stvor zaista de- luje živo. Ta tišina između Dina i njega, taj prostor gde reči uopšte nisu potreb- ne, postao je najmoćniji pokretač naše serije. To je priča o duboko usamljenom čoveku koji je verovao da je njegov život samo surova staza ratnika, a koji zatim pronalazi svoju istinsku svrhu kroz ne-
očekivano roditeljstvo. To je univerzalna tema koja prevazilazi žanr naučne fanta- stike i dotiče ljude u bilo kojoj galaksiji. Postali ste ultimativna holivudska figura zaštitnika, prvo u „Mandalorijanu“ sa Groguom, a zatim i u seriji „The Last of Us“ sa Eli. Šta je to u Pedru Paskalu zbog čega vas režiseri pogledaju i kažu: „Da, ovaj čovek će voditi siroče kroz opasnu pustoš“? – I dalje aktivno pokušavam da de- šifrujem šta to filmski stvaraoci vide u meni i zašto me uporno šalju u opasne pustinje i postapokaliptične ruševine sa decom! Možda moje lice nosi tu neku spe- cifičnu „umornu, ali pouzdanu“ energiju starijeg brata ili oca koji je preživeo pre- više toga, pa ljudi instinktivno veruju da ću ih zaštititi. Šalu na stranu, mislim da je tajna u tome što ja iskreno obožavam likove koji su suštinski nesavršeni i ra- njeni. Ni Din Džarin ni Džoel nisu heroji bez mane i straha. Oni su komplikovani, destruktivni ljudi koji su pretrpeli teške gubitke i koji samo pokušavaju da preži- ve u surovom okruženju. Njihova istin- ska humanost izbija na površinu tek ka- da se ispred njih postavi neko neviniji, neko kome je potrebna pomoć. Privlače me uloge u kojima se iza grube, rezervisa- ne spoljašnjosti krije ogromna empatija. Kako se osećate povodom povratka serije u taj klasični, staromodni televizijski format gde se porodice okupljaju vikendom da zajedno gledaju program? – Ta činjenica me čini neverovatno no- stalgičnim, uzbuđenim i iskreno srećnim. Odrastao sam u vremenu kada je gledanje televizije predstavljalo poseban porodični ritual. Čekali biste tačno određeni dan u nedelji, okupljali se ispred jednog ekrana, delili kokice i zajedno, u istom trenutku, preživljavali avanture svojih omiljenih ju- naka. Postoji nešto magično u tom iščeki- vanju. To vraća seriji taj klasični, roman- tični televizijski sjaj. „Ratovi zvezda“ su u suštini oduvek bili zamišljeni kao mo- derna mitologija koja povezuje genera- cije. Gledanje serije iz nedelje u nedelju savršeno odgovara toj filozofiji.
Tekst / Words: Nikola Dražović Fotografije / Photography: Profimedia.rs
Interview » Intervju | 35
Made with FlippingBook interactive PDF creator