Dečak sa Elizabet strita Skorseze je rođen 17. novem- bra 1942. u Kvinsu, kao sin Čarl- sa i Ketrin, dece sicilijanskih do- seljenika koji su radili u tekstilnoj industriji. Kada mu je bilo osam godina, porodica se vratila u Ma- lu Italiju, u stan u Elizabet stritu. Kao astmatičar nije mogao da tr- či sa drugom decom, pa je ulicu posmatrao sa prozora i požarnih stepenica, a svet upoznavao u bio- skopu. Taj pogled iz okvira prozo- ra, sa distance, postao je njegov način gledanja. Sam je govorio da je u kvartu birao između crkve i gangstera. Izabrao je crkvu, upi- sao bogosloviju, ali ju je ubrzo na- pustio i otišao na Njujorški uni- verzitet, gde je diplomirao 1964. i magistrirao 1966. Katolička krivica, ulični ko- deks i ljubav prema filmu ostali
na sastanak sa devojkom koju je upoznao u kafeu, a njegova jedi- na novčanica od 20 dolara odle- ti kroz prozor taksija. Od tog tre- nutka Menhetn ga ne pušta: karta za metro je u ponoć poskupela, a svaki novi susret, konobarica sa frizurom iz šezdesetih, komšijska patrola koja ga juri kao provalni- ka, vode ga dublje u lavirint. Soho iz filma, sa potkrovljima pretvo- renim u ateljee i pustim ulicama sa kaldrmom, više ne postoji; bio je to grad umetnika pre butika i investitora. Film je Skorsezeu doneo na- gradu za režiju u Kanu 1986. i vratio mu samopouzdanje. Ovde grad ne napada – samo te ne pu- šta da odeš. Salon: „Doba nevinosti“ (1993) Kada je posle „Dobrih momaka“ naja- vio adaptaciju romana Idit Vorton, nagra- đenog „Pulicerovom“ nagradom, mnogi su se pitali šta reditelj Male Italije tra- ži u salonima Pete avenije. Odgovor se pokazao jednostavnim: isto što i u Ma- loj Italiji. Skorseze je ovaj film nazivao svojim najnasilnijim, i to s dobrim razlogom. Aristokratski Njujork živi po istom ko- deksu kao Mala Italija – porodice, čast, kazna za izdaju, samo što se umesto pi- štoljem ubija pogledom preko čaše i po- zivnicom koja ne stiže. Na oprostajnoj večeri za Elen, Arčer shvata da za stolom svi već sve znaju. Film se završava dece- nijama kasnije u Parizu: ostareli Arčer sedi ispod Eleninog stana, gleda u njen prozor i ne penje se. Skorsezeov junak ponovo posmatra život kroz okvir pro- zora – i ponovo ne ulazi. Skorseze, koji se pojavljuje kao fotograf, film je posve- tio ocu, preminulom iste godine. Ovo je njegov najtiši, najlepši i možda najokrut- niji Njujork. Jedan grad, četiri sveta Na kraju – šta povezuje mangupe iz Male Italije, usamljenog taksistu, izgu- bljenog službenika u Sohou i aristokra- tu sa Pete avenije? Kod Skorsezea je to uvek čovek uhvaćen između sopstvene želje i pravila zajednice. Njegov Njujork nije „melting pot“, već skup zatvorenih plemena, od kojih svaki ima svoj kodeks
Džungla: „Taksista“ (1976) Ako su „Ulice zla“ komšiluk, „Taksi- sta“ je ceo grad viđen iz jedne kabine. Sni- mljen u leto 1975, kada je Njujork bio na ivici bankrota, film je gotovo dokumen- tarni zapis o metropoli u raspadu: sme- će na trotoarima, porno-bioskopi i pip- šou kabine oko Tajms skvera. Po scenariju Pola Šredera, Travis Bikl (Robert De Niro), bivši marinac koji ne može da spava, vozi noćne smene i s gnušanjem gleda sve što prolazi, čeka- jući „pravu kišu“ koja će oprati ulice. Pro- zor iz Elizabet strita ovde je postao šo- feršajbna: Travis gleda grad kao nekada mali Marti, iz okvira i sa distance, ali bez trunke nežnosti. Snimatelj Majkl Čep- men snima kroz staklo prekriveno kapi- ma, neon se razliva kao boja na mokrom papiru, a taksi u prvom kadru izranja iz pare kao iz pakla. Muzika Bernarda Her- mana, poslednja koju je napisao pre smr- ti, klizi između zavodljivog saksofona i pretećeg tona. Delimično improvizova- na scena u kojoj Travis pred ogledalom pita „Meni pričaš?“ postala je jedna od najcitiranijih u istoriji filma. „Taksista“ je osvojio „Zlatnu palmu“ u Kanu i do- bio četiri nominacije za „Oskara“. Nju- jork u njemu više nije selo, nego džungla u kojoj je usamljenost najopasnija zver. Lavirint: „After Hours“ (1985) „After Hours” je crna komedija jed- ne noći. Kancelarijski službenik Pol He- ket (Grifin Dan) kreće taksijem u Soho
su osnova svega što je kasnije snimio. Posle studentskog dugometražnog pr- venca „Who’s That Knocking at My Do- or“ (1967) i naručenog žanrovskog filma „Boxcar Bertha“ (1972), Džon Kasave- tis mu je savetovao da prestane da troši vreme i snimi nešto lično. Tako su na- stale „Ulice zla“. Kvart: „Ulice zla“ (1973) Čarli (Harvi Kajtel) budi se u mra- ku, spušta glavu na jastuk, a onda bub- njevi pesme „Be My Baby“ otvaraju film kao udarac u vrata. Slede kućni snim- ci, procesija, Mala Italija. Za nekoliko minuta Skorseze je uveo pravila koja američki film koristi i danas: rokenrol umesto partiture, ulica umesto studija, unutrašnji glas umesto zapleta. „Ulice zla“ prate Čarlija, sitnog ute- rivača dugova razapetog između crkve i mafije, i njegovog nepopravljivog pri- jatelja Džonija Boja (Robert De Niro), koji duguje svima. Bar je obojen crve- nim svetlom bez izvora, tuča u bilijar- skoj sali traje predugo, kamera se lju- lja kao pijanac. Paradoksalno, veći deo filma snimljen je u Los Anđelesu, a u Njujorku tek nekoliko dana, ali Skor- seze je svoj kvart znao dovoljno dobro da ga napravi bilo gde. Mala Italija je ovde zatvoreno selo usred metropole, gde svi znaju sve i gde je sve pitanje časti. Komšiluk kao porodica, porodi- ca kao zamka.
Movie » Film | 49
Made with FlippingBook interactive PDF creator