Kultura
Culture
Manjifiko, muzičar
komponujem, ne tražim žanr, ne- go kad stvorim pesmu ona ima mu- ziku i tekst, pa se aranžman sam ponudi, a žanr se ponudi kao di- mna zavesa pesme i poruke koju želi da prenese. Aranžmanom tra- žim pravo odelo za svaku pesmu, zato su tako različiti. Ja zapravo ne umem da pišem i sviram u određe- nom žanru i to mi je vrlo dosadno. Ne mo e se sa vama raz- govarati, a ne pomenu- ti pesmu Pukni zoro . Ka- ko jedan Slovenac napiše pesmu koja postane „naj- skuplja“ u srpskoj kafani? I kako nas, zaboga, sve toliko pogađa i zašto zvu- či kao da je napisana pre sto godina? ;-) – Ne bih da ta pesma ikoga bol- no pogađa! Ona mi je nekako slat- ko osećanje koje dira. Ta pesma je mnogo veća od mene. Ona se pe- va, na primer, na stadionima, a ja nastupam u manjim prostorima. Verujem da je najveći kompliment koji sam mogao da dobijem to da mnogi slušaoci i ne znaju ko je au- tor te pesme. Ona zvuči kao da ima stotinu godina jer je Dragan Bjelo- grlić Bjela, reditelj filma Montevi- deo , tražio od mene neku pesmu s prizvukom dvadesetih, tridesetih godina 20. veka. Kao da imam vre- mensku mašinu za maštu, mogao bih lako da se preselim u to doba u Beogradu. Čak imam osećaj da bih mogao da namirišem taj duh i atmosferu, da vidim lica ljudi koji su tada živeli. A i da čujem zvuke koje su tadašnji muzičari osluški- vali sa Zapada i tragajući ih preno- sili u našu modernu muziku. Ni ja mnogim pesmama koje mi se mno- go dopadaju ne znam autore, osim na primer Bitlsa . Kvalitetna dela su bezvremena i ne pripadaju sa- mo autorima. Volite li uopšte kafanu – tu atmosferu u kojoj pe- sme dobiju neki novi i- vot? – Da, baš volim. Na neki način gledam kafanu očima sociologa jer
imam godine da u njoj ne samo uži- vam nego i osetim priče pisane u kafanama kroz koje su prošle mno- ge sudbine. Zanimljivo je i pisati i čitati knjige o kafanama. Kafane u Srbiji nisu samo restorani kao na Zapadu. Kafane su institucije kao da ih je Srbija izmislila. U nji- ma sve može da se desi. Sličan jak karakter imaju irski pabovi, ali ni- sam bio u njima, niti u Irskoj, pa to samo nagađam. Da li se neka magija deša- va kad radite za projekte reditelja Dragana Bjelogr- li a Bjele? Muzika je, čini se, dobila zaseban ivot i izašla iz okvira filma? – Moja muzika nema magiju, samo suze i znoj. Magija stiže na kraju, dok radiš, izgubiš se u tom procesu i nemaš objektivnu distan- cu. Tek unazad vidiš šta si uradio. I da mi neko dok radim prokomenta- riše da je „to najgora muzika koju je ikad čuo“, rekao bih mu da je u pravu i da se i meni tako čini. Tek unazad vidiš da si uradio nešto ne- ponovljivo. Kakve utiske nosite iz saradnje sa produkcija- ma popularnih američkih serija CSI Miami i HBO španske serije Foodie Lo- ve . Šta vam je novo doneo taj rad i po čemu je ra- zličito komponovanje za inostrane klijente u odno- su na Balkan? – Malo muzike sam dosad kom- ponovao za strane filmove i seri- je. Većinom su čuli moje završene pesme i uzeli ih za svoje projekte. Moja muzika očigledno ima nešto vizuelno u sebi, nešto što paše na sliku. Isti je princip kao za reklame. Pored turneje, spremate novi album. Šta nas čeka i kad e biti promocija?
I ma jedna pesma koju ćete čuti u svakoj srpskoj kafa- ni, ona „najskuplja“, uz ko- ju svi obavezno padnu u sevdah. „Aj, pa, pukni zo- ro…“, da vam ne prepričavamo, to mora da se doživi. Napisao ju je muzičar koji živi i radi u Ljublja- ni. Majka mu je iz Slovenije, a otac Srbin. Zove se Robert Pešut, mada vam to ime verovatno neće mno- go značiti jer ga svi odavno znamo samo kao Manjifika. Nedavno je u Beogradu zapo- čeo turneju sa svojim bendom i za- okružiće je krajem godine koncer- tom u rodnoj Ljubljani. Povodom tri decenije duge karijere pitamo ga, za početak, koje su sledeće sta- nice… – Posle koncerta u Beogradu nastupaćemo u Srbiji, u Nišu i No- vom Sadu, a i regionu. Najveći broj koncerata zakazali smo u Sloveniji. Nastupe uvek osmislim novim re- pertoarom prilagođenim koncer- tnoj sceni, a među njima je i mu- zika za albume i pesme koje sam komponovao za serije i filmove. Sada ima i pesama koje ću obja- viti na novom albumu. Vaš muzički opus je ne- ki čudan retro-šik-dis- ko-šlager-d ez miks, a taj zvuk miri različite ukuse… Kako biste vi to objasnili, odakle dolazi tako različita inspiracija? – Ne znam da li se to zove in- spiracija za traženje žanrova. Kad Mogao bih lako da se preselim u prve decenije 20. veka u Beogradu. Čak imam ose aj da bih mogao da namirišem taj duh i atmosferu, da vidim lica i čujem zvuke koje su tadašnji muzičari osluškivali sa Zapada… Eto tako je nastala pesma Pukni zoro
Volim kafane, u njima sve može da se desi
Tekst/Words: Ana Vodinelić Fotografije/Photography: Marko Ocepek, Tomo Brejc
56 | Intervju » Interview
Interview » Intervju | 57
Made with FlippingBook interactive PDF creator