DŽIBONI U BEOGRADU GIBONNI IN BELGRADE
POZORNICA JE POPUT AZILA
Tekst / Words: Katarina Sretenović Fotografije / Photography: Danny Clifford THE STAGE IS LIKE A PLACE OF ASYLUM
A Dvorana dozvoljava da razgovaraš s ljudima, da se gledate u oči, i to meni pričinjava posebno zadovoljstvo sada idite kući, pustite moje pesme i vodite ljubav, obično poruči publi- ci na svojim koncertima. Melanho- lični, romantični Dalmatinac dobio je tako, kako kaže, pored svoje troje, još najmanje četrnaestoro dece. Ne zna tačno u čemu je njegova „tajna veština“, ali zna da će u Beogradu ovog novembra napraviti još jedan dobar koncert. I da će biti ljubavi, jer ga ništa na svetu ne ljuti koliko mržnja. On je Džiboni. Planirao je da samo jedno veče peva u Centru „Sava“, 11. novembra. Međutim, publika je pohrlila da kupi karte i napra- vila takvu gužvu da će Džboni pevati na istom mestu i 12. i 15. novembra. – To su izuzetno intimni koncerti. Dvo- rana dozvoljava da razgovaraš s ljudima, da se gledate u oči, i to meni pričinjava poseb- no zadovoljstvo. Osim što Beograd pamti po sjajnim koncertima, ovaj grad mu je u lepom seća- nju još iz momačkih dana. Posebno pamti jednu ulicu. – Makedonsku... Tamo je nekada bila redakcija magazina Rock . Ljudi koji su tamo radili, novinari, fotografi, urednici, mnogo su uticali na mene. I pohvalama i
The hall allows you to talk to people, to look into their eyes, and that’s what is particularly satisfying for me kritikama. Sa svima sam i danas u prijatelj- skim odnosima. Bilo je i nekoliko kafana u blizini redakcije u kojima su se okuplja- li rok pesnici, slikari, boemi... To je bilo ša- roliko društvo za koje možeš reći sve samo ne da je dosadno. Malo ko zna da je Džiboni Zlatan Stipi- šić. Neobično, jer mu je to kršteno ime. Ro- đen je u Splitu. U prvi bend ušao je sa 14, i to kao gitarista. Gitaru je kupio od novca koji je štedeo od rođendana. Posle toga više niko nije mogao da ga odvoji od muzike. „Kroz svašta sam prolazio, ne mogu u svim postupcima sebe da prepoznam, to je takav entuzijazam da se graniči s fana- tizmom. Kad bismo kod Škarice išli da no- simo snimke u bivši Jugoton , današnji Croatia Records , imao bih kartu za voz za Zagreb kako bih mogao da se vratim kući. I to je bilo to. A kad nisu mogli da nas pri- me tog dana, već za tri dana, onda smo u haustoru na poslednjem spratu na otirač za noge stavili karton i spavali na tome na minus 10, minus 15 stepeni. To nam je bio hotel“, rekao je Gibonni o počecima svo- je karijere. I dalje iz ovog momka isijava opčinje- nost pozivom koji je odabrao pre 34 godine.
– U mom slučaju muzika je psihote- rapija, a pozornica poput azila gde možeš da se skloniš od svih napornih tema. Mo- žeš tu da provedeš veče sa bendom i publi- kom, ljudima koji su meni najsličniji. I po načinu razmišljanja i u emotivnom smislu. Mi smo svi azilanti od ovog sveta. O njemu se danas gotovo sve zna. Da u pesmama peva o događajima koje je sam proživeo, ali i o nekim tuđim iskustvima, da ima publiku širom sveta, da ga mnogi smatraju najboljim muzičarem s ovog pod- neblja, da nema te dvorane koju ne bi mo- gao da ispuni... A malo ko zna da Džiboni voli film podjednako koliko i muziku. Da mu sinovi i ćerka nikad ne traže ljubavne savete i da sebe opisuje na neobičan na- čin: „Duša mi ima 15 godina, srce 19, a mo- zak 120 godina. Živim u haosu kao svaki normalan muškarac…“. – U vreme Romea i Julije, on je imao 16 godina, a ona 15 i normalno je da je kod njih sve bilo usklađeno. Sa 16 imaš zdravlje še- snaestogodišnjaka i mozak šesnaestogodiš- njaka i zaljubljuješ se kao 16-godišnjak. A kad si Mik Džeger, imaš telo 70-godišnjaka, kondiciju 30-godišnjaka i zaljubljuješ se kao 16-godišnjak. To su nama antibiotici dali... Duže se živi, ali emotivno smo u haosu!
72 |
Made with FlippingBook interactive PDF creator