Intervju / Interview
igram u istom vešu, a na glavi uvek imam istu gumicu za kosu. Koliko ti i Ana (Dabović, prim. aut.) uopšte možete da budete sestre na te- renu? – Za mene je Ana bila ključna osoba na Olimpijadi. Sestra ti je uvek desna ruka. Kad si sa sestrom, onda je sve lakše, i kad patiš, i kad slaviš, i kad je teško, i kad se sva ko- plja lome o tvoja leđa...Nas dve smo dva sve- ta. Ana je smirena i uvek prvo razmisli pre nego što nešto kaže, dok ja uvek udaram glavom. Kako podnosiš poraze? – Skoro pa nikako. Plačem, nerviram se. Ali to je život. I poraz i pobeda. Već dugo pi- šem autobiografiju, objaviću je kad se povu- čem iz košarke. U novembru ćeš odigrati poslednju utakmicu u nacionalnom dresu. Biće to kvalifikaciona utakmica za Evrop- sko prvenstvo. Šta ćeš posle? – Ne opterećujem se time. Za pet mese- ci napuniću 35 godina. Znam da mi je karije- ra na izmaku i sada želim samo da uživam u košarci… Hoću da odem tamo gde mogu ne- kome da prenesem svoje znanje, negde gde mogu da budem srećna… Poslednje tri se- zone provela sam u Francuskoj i više ne bih mogla. Uskoro idem u Bejrut, zvali su me da odigram nekoliko utakmica… Ako mi se svi- di, oni bi želeli da ostanem do kraja sezone. Prošle godine si govorila o tome da že- liš da otvoriš kamp za devojčice, bu- duće košarkašice. Kako napreduje ta tvoja ideja? – Srce mi je puno kad vidim koliko dece želi da igra košarku u poslednje dve godine. Ponosna sam na to, između ostalog, ta bron- zana medalja mi ništa ne znači koliko mi znači to što su se devojčice odlučile za sport koji je obeležio moj život. Obići ću Divčibare i naše druge planine i, u zavisnosti od toga gde su najbolji uslovi, tu negde će nići taj kamp jednog dana… Novine dosta pišu o tvom privatnom životu, o tvojoj vezi sa Simonom. Šta je od svega toga istina? – Istina je da mi je sve krenulo nabo- lje kada sam ga upoznala. Doneo mi je emo- tivnu i profesionalnu sreću. Šta ćeš više od toga! U stvari, ja od boga ne tražim više. Nije sve u parama, suština se krije u veri i u cilju. Ako odrastaš kao dobar čovek, sigur- no ćeš uspeti. Osim što si poznata po srčanoj igri, ljudi komentarišu i tvoju strast prema tetovažama. Ima li praznog mesta na tvom telu? – Ja sam kao slikovnica, uživam u tome. Nemam druge poroke, ne pijem, ne pušim… Jednostavno, tetovaže su moja potreba. Ne- davno sam tetovirala ruke i stopala moje Mije, to je moja preslatka bratanica.
Za pet meseci napuniću 35 godina. Znam da mi je karijera na izmaku i sada želim samo da uživam u košarci… In five months I will turn 35. I know that my career is almost over and now I just want to enjoy basketball...
nost. Izgubile smo prve tri utakmice, a onda smo tri pobedile. Dobile smo Australiju, što je bilo nemoguće, ta zemlja je poslednjih 20 godina bila vicešampion… Iskreno, u svlači- onici smo jedna drugoj govorile: „Sad smo u Brazilu i ko zna kad. Ako izgubimo, ići ćemo na Kopakabanu, obići ćemo grad, na- vijaćemo za naše druge ekipe… A nama šta bog da“. I eto, desilo se nemoguće. Pobedile smo. Te emocije su bile vrhunac. Pa šta se desilo? – Ana nam se probudila, a za njom i sve ostale devojke. Sve smo dale svoj doprinos, igralo je svih 12 igračica. Eto, to se desilo. Do tada, a ni posle toga, to nije bio slučaj. Na primer, ja skoro da nisam ni igrala, od 120 minuta na terenu sam provela 30. Zbog čega? – Ne znam… Atmosfera je bila bez veze. Nije bilo kao prošle i pretprošle godine. Vi- delo se to već na pripremama na Zlatiboru. Neke devojke su se svađale. Pokušala sam da pričam s njima, ali nije pomoglo. Ne mo- žeš dobro da igraš ako ti sve smeta… Nikom ništa nisam smela da kažem. Sve se shvata- lo lično, kao da vređam nekoga. Mnogo mi je bilo teško, htela sam u 34. da odem srećna i zadovoljna iz reprezentacije… Znamo da su gotovo svi veliki spor- tisti sujeverni. Bez čega ti ne izlaziš na teren? – Pola sata pre početka utakmice pijem čaj; moram poslednja da se zagrejem; uvek od iste devojke uzimam žvaku; 15 minuta pre početka odlazim u toalet. Ako ne uradim nešto od toga, to je smak sveta. I da, uvek
Poraz gotovo da ne mogu da podnesem. Plačem, nerviram se. Ali to je život. I poraz i pobeda
I almost can’t handle defeat at all. I cry, get upset. But that’s life. Both defeat and victory.
96 |
Made with FlippingBook interactive PDF creator