Šta su glavne razlike, ali i slič- nosti između Danske i Srbije? – Mi smo mirniji, ovde sve mo- ra da bude drama. (smeh) Kod nas je sve malo tiše. Da li se to vidi i u jezicima, ka- žu da je srpski jezik grub? – Mogao bi se tako opisati. Za danski izgovor je karakteristično gutanje slogova i skraćivanje re- či, što činimo da nam bude lakše i komotnije. Ali u srpskom jeziku izgovor je konstantan, što ga čini lakim za učenje. Ipak, ima nekih sličnosti koji se ne tiču konkretno jezika, već onih koji su se njime ba- vili. Jedan naš lingvista, Rasmus Rask, upoznao se sa Vukom Stefa- novićem Karadžićem u Peterburgu, negde 1818. Ljudi su se pitali šta im je bilo zajedničko, jer je Vuk bele- žio narodne pesme, a Rask je bio či- sti lingvista, u potrazi za poreklom jezika. Ispostavilo se da su oboji- ca želeli reformu jezika po princi- pu „piši kao što govoriš, čitaj kao što je napisano“, što nije bilo mo- guće primeniti u danskom. A Vuk je uspeo. Rask ga opisuje kao „od- ličnog Srbina“. Ipak se ovde stručna javnost deli na dve struje, jednu koja glo- rifikuje Vuka i drugu koja tvrdi da je osiromašio srpski jezik? – To je opet ta vaša drama. (smeh) Kakva su bila zapažanja vašeg zemljaka Hansa Kristijana Ander- sena prilikom proputovanja ovim prostorima? – Bio je oduševljen i to je ovako opisao: „Koliko ima lišća u ovim šu- mama, toliko ima pesme na usnama ovog naroda.“ I preveo je čak tri na- rodne pesme 1842. godine. Prevodili ste našeg jedinog no- belovca, Ivu Andrića, na danski... – Preveo sam tri pripovetke: Put Alije Đerzeleza , Priču o kmetu Si-
manu i Most na Žepi . Ali ta mala knjiga je objavljena nekoliko mese- ci pre nego što je Andrić dobio No- belovu nagradu. Andrić mi je bio egzotičan, a istovremeno nekako poznat, prisan. Kod njega sam ose- ćao isto što osećam i u ovdašnjoj atmosferi. Smatrate da bi se Andrić čitao i da nije dobio Nobelovu nagradu? – Nobelova nagrada nije nika- kva kvalifikacija, jer postoji toliko odličnih pisaca koji je nisu dobi- li. Ali kod Andrića je kvalitet neo- sporan i mislim da bi bio isto toli- ko čitan na ovim prostorima i da nije nagrađen. U Danskoj je jedno vreme palilo to što je dobio Nobe- lovu nagradu, ali više ne. Šta mislite, zašto je ovde ve- čito aktuelan? – Mislim da svaka nacija mora da ima nekog svog velikog pred- stavnika. Pogotovo ako je u dilemi između dva sveta, čega uvek ima kod Andrića, koji obrađuje tu gra- ničnu oblast. Naravno, i njegove književne vrednosti su od značaja. Koja je vama njegova knjiga najdraža? – Travnička hronika , jer je to vrlo slojevita knjiga. To je i psiho- loški roman i hronika i bavi se mi-
tovima. Ove crte Andrić uvek ima u svojim delima, ali nigde nisu ta- ko isprepletane. Kojih srpskih pisaca neoprav- dano nema u danskom prevodu, po vašem mišljenju? – Miloš Crnjanski i Borislav Pe- kić se, nažalost, ne nalaze među pis- cima koje je danska čitalačka publi- ka imala priliku da upozna. Kako je došlo do toga da po- stanete član Srpske akademije nauka? – Jednostavno. Predrag Palave- stra je to predložio, akademici su glasali... Osećao sam se počastvo- vano, iako, ili baš zato, što je to bi- lo u nesigurno vreme, 1989. Da li pišete na srpskom ili pre- vodite sa danskog? – Pišem direktno na srpskom, ali latinicom. Lakše se čita zbog nekih karakterističnih crta. Objavljujem i na engleskom, pomalo i na nemač- kom, a u poslednje vreme sve više i na danskom, o svom prezimenja- ku Jensu Peteru Jakobsenu, piscu i pesniku iz 19. veka. Bio je u isto vreme i realista i romantičar. Pisao je i o sanjarenju, i o ateizmu, ali ni- je bio aktivista, već je ostavljajao či- taocu da sudi. On je moja stara lju- bav, još iz gimnazije.
Andersen was thrilled by Serbia and described it in this way: “As many leaves as there are in these forests, there are that many songs on the lips of this nation” Andersen je bio oduševljen Srbijom i to je ovako opisao: „Koliko ima lišća u ovim šumama, toliko ima pesme na usnama ovog naroda“
88 |
Made with FlippingBook interactive PDF creator