As we didn’t have radio in the flat that we lived in Sarajevo, by the age of two- three I’d already knocked on the door of my neighbour and said to her, “Lady, let me in to listen to the radio” Pošto u stanu u kojem smo živeli u Sarajevu nismo imali radio, ja sam već sa dve-tri godine kucao na vrata kod komšinice i govorio joj: „Gospoja, pustite me da slušam radio“
Šta u vašem životu predstavlja ono malo sreće zbog koje ste zahvalni svakog dana? – To što smo živi i zdravi i što živimo svoj život. Trudimo se da ga učinimo lep- šim, srećnijim, da se radujemo svakom da- nu i da usrećimo najbliže nekim lepim stva- rima. To je ono što život znači. Je li tačno da bez brze pesme nema dobre karijere ni koncerta? – Jeste. Ako nemate veselu pesmu, ne- moguće je praviti veliku karijeru, dosad- no je. Vi možete biti najveći pevač balada, možete biti i Pavaroti, ali se u jednom mo- mentu mora dići taj adrenalin koji će uz- burkati strasti i emocije. Poznato je da vas na koncertima obožavateljke zasipaju poklonima. Koje poklone niste smeli da odne- sete kući? – Nije bilo takvih poklona, ali uvek je najviše bilo cveća. Sad me podsetiste na turneje koje sam nekada imao po Sovjet- skom Savezu. Tamo smo prvi put videli to- like bukete. Na moje nastupe su Makedon- ke donosile najviše cveća, valjda zato što je dole toplo, pa je uvek bilo mnogo ruža. Sa koliko godina ste dobili prvu gi- taru? – Još kao dete sam kod babe i dede na selu, dole u Hercegovini, voleo da pe- vam. A pošto u stanu u kojem smo živeli u Sarajevu nismo imali radio, ja sam već sa dve-tri godine kucao na vrata kod kom- šinice i govorio joj: „Gospoja, pustite me da slušam radio.“ I onda bih kod nje ceo dan slušao muziku sa radija sve dok me mama ne bi izvela. I tako je taj neki ose- ćaj i ljubav prema muzici kod mene uvek postojao. Kasnije me je otac upitao hoću li harmoniku ili gitaru i ja sam se opredelio za žice. Naš rođak Branko Krunić imao je tada svoju radnju na Baščaršiji u Sarajevu i proizvodio je žičane instrumente. I on- da je on tati doneo jednu gitaru, koja je do ratnih dana bila u našoj vikendici u Sara-
jevu. Dugo sam sa tugom mislio ka- ko je verovatno naložena za potpalu, ali sam dobio informaciju da je neg- de ta gitara još živa. Ekonomski fakultet završili ste u trenutku kad ste već bili regi- onalna zvezda. Šta vam je po- klonio pokojni Davorin Popo- vić kad ste diplomirali? – To je lepa epizoda kad čovek diplomira. Sećam se, izlazim iz pro- fesorovog kabineta, a u hodniku me čekaju prijatelji i svi manje-više nose bombonjere, cveće, neki viski, a on- da se pojavi Davorin Popović, koji nosi veknu hleba i kaže: „Evo, sad si svoj čovek.“ U smislu, glas te može izdati, ali sad imaš papir, ćaga će ti uvek značiti da nešto u životu mo- žeš da radiš sam. Kad ste otišli u vojsku, svi su već tad dobro znali ko je Zdravko Čolić. Zašto su vas u vojsci zvali „muzički dra- gstor“?
– Vojska ko vojska, kad dobije ne- što besplatno, onda to iskoristi do maksimuma. Kad dobiješ vojnika ko- ji je popularan pevač, onda ga isko- rišćavaš. Pevao sam i Titu nekoliko puta i na fantastičnim zabavama, na kojima su učestvovali i veliki hor i or- kestar vojske. To su, garantujem, naj- bolji hor i orkestar koji su postojali na našim regionalnim terenima, šire od bivše Jugoslavije, i bila je velika čast i zadovoljstvo pevati sa njima. Voleo sam da budem dobar vojnik. Je li tačno da, iako u karije- ri imate 250 pesama, i dalje ostaje neostvarena želja da snimite pesmu za svetsko tr- žište? – To je relativno. Rekao sam da bih voleo da imam jednu pesmu, je- dan hit iz meraka koji bi ostao kao svetski hit. Kad je reč o karijeri, ja sam dovoljno uradio na ovim našim tere- nima. Kad odem u inostranstvo, bu- de tu i raje koja zna šta radim jer da-
98 |
Made with FlippingBook interactive PDF creator