Jan Gel, čuveni urbanista sveta / Jan Gel, čuveni urbanista sveta
Njujorški Tajms (gore) i Herald skver nekada su bili zatrpani automobilima, a danas na njima uživaju ljudi The New York Times (above) and Herald Square were once packed with cars, but are today enjoyed by pedestrians
je to nikakav lokalpatriotizam, niti nerealna ljubav. Moj grad je jedan od onih koji se razvijaju u dobrom pravcu veoma dugo i zato smo da- nas ovde gde jesmo. Ja sam još 1962. godine pozvan da se uključim u pla- niranje grada i s pametnim ljudima iz gradske vlasti mi više od 50 godi- na radimo na tome da živimo u bez- bednom, zdravom, zelenom gradu u kojem ulice pripadaju nama, a ne ma- šinama – kaže nam Gel dok ispijamo kafu u njegovoj ogromnoj kancelariji u centru Kopenhagena, u koju još re- dovno dolazi, iako je zvanično u pen- ziji, budući da mu je već 81 godina. Sve je zapravo počelo kada je Jan sreo Ingrid, svoju buduću su- prugu, psihologa, ženu koja je svet videla iz ljudske perspektive i koja mu je postavljala pitanja na koje ni- je umeo da odgovori. Pedesetih go- dina je, naime, modernizam udario svom snagom i uplivao u arhitek- turu, pa su zgrade bivale sve više, a arhitekte su svet počele da posma- traju iz ptičje perspektive. – Svi smo gledali odozgo ka dole projektujući sve više i više spratova. Ingrid me je jednostavno pitala zašto mi arhitekte više volimo zgrade ne- go ljude, zašto pravimo gradove za zgrade, a ne za ljude... Nisam imao
odgovor, ali je to bio momenat ka- da sam krenuo da ga otkrijem – ka- že Gel, koji je narednih nekoliko go- dina putovao sa suprugom po svetu. Najviše vremena proveli su u Itali- ji sedeći na trgovima, posmatrajući ljude i ono što rade kako bi otkrili šta im je zaista potrebno. – Počeli smo da sistematizujemo znanja do kojih smo došli i da stav- ljamo ljude ispred mašina i zgrada. Bila je to prava senzacija u Danskoj u to vreme, prvi put da neko u ma- gazinu za arhitekte piše o ljudima. Pitao sam ljude u gradskoj vlasti do- kle će brojati automobile?! Oni su to činili kako bi videli treba li nam još kolovoznih traka. Automobili su bili na sve strane, a svi su se trudi- li da te automobile učine srećnim! Ljudi su u međuvremenu ostajali ne- vidljivi. Mi smo hteli da ih učinimo vidljivima, da kažemo političarima: „Hej, počnite da brojite ljude, vidite šta njima treba“. I svi mi to činimo u Kopenhagenu više od 50 godina. Bilo je straha da Danci nisu Itali- jani, da neće izaći napolje i hodati jer je klima drugačija. Kada su naprav- ljene pešačke zone u centru grada, Danci su počeli da hodaju, a potom i da voze bicikle. Danas je to nor- malno stanje stvari, Danci hodaju i
54 |
Made with FlippingBook interactive PDF creator