Nazad na sadržaj
U SAD i širom sveta, intersistemski pogled dve osobe takođe su zagovarali analitičari koji su poticali iz oblasti istraživanja odojčadi, sistemske teorije i psihologije Selfa. Savremena razvojna istraživanja recipročne regulacije afekata i afektivne infuzije (Tronik – Tronick , 2002) mogla bi biti posebno važna za klinički fokus na interpsihičkom prenošenju. Primenjeno na klinički rad sa odraslima, mnogi autori (Nejhum – Nahum , 2013) podvlače zajedničku kreaciju implicitnih pravila psihoanalitičkog procesa. Međutim, oni umanjuju važnost koncepata transfera i kontratransfera, naglašavajući, pre nego olakšavajući, susrete između pacijenta i analitičara. Dok je, u najskorije vreme, u mnogim savremenim školama mišljenja, eksplicitno korišćenje koncepta, eksplicitno pominjanje kontratransfera ređe u prvom planu, to ne znači da je lični doprinos analitičara izašao iz fokusa, naprotiv: uzajamna prepletenost pacijenta i analitičara je jedna od glavnih perspektiva u psihoanalizi danas. Ako se prati duži vremenski sled, kontratransfer je nesumnjivo dobio posebnu težinu u kontekstu ključnih elemenata psihoanalitičkog metoda. Osim značaja kontratransfera za rast i saznavanje, Gabard (Gabard, 1995) smatra i da je kontratransfer postao zajednička osnova za psihoanalitičare različitih škola. Početak ovoga on vidi u razvoju dva koncepta kakvi su projektivna identifikacija i kontratransferno odigravanje (vidi delove PROJEKTIVNA IDENTIFIKACIJA i ODIGRAVANJE). Prateći dugu istoriju razvoja posmatranja analitičarevih emocionalnih reakcija kao instrumenta za pristupanje pacijentu i uticaj na njegov unutrašnji svet, skorija diskusija je uključila ispitivanje o tome da li i kako proširiti aktivno i eksplicitno korišćenje kontratransfera u analitičkoj situaciji, tj. da li, pod izvesnim okolnostima, treba otkriti kontratransfer pacijentu, sa ciljem da se podstakne pacijentovo razumevanje sopstvenog iskustva (Renik, 1999; Gediman, 2011; Grinberg, 2015). Međutim, trenutno ne postoji konsenzus oko korisnosti ovakve intervencije.
IV. ZAKLJUČAK
Počevši od Frojdovog „sna o Irminoj injekciji” iz 1895, što je bio kontratransferni san par excellence , razvoj koncepta kontratransfera predstavlja primer stalne razmene između teorije i prakse, između kliničkog rada i konceptualizacije, od „rođenja psihoanalize” tokom njenog daljeg razvoja. Iako je, u ranom periodu, kontratransfer viđen uglavnom kao rizik za analitičarevu kliničku efektivnost, „drugi” trend razumevanja kontratransfera kao rezultata inter psihičkog procesa, koji je na početku bio tek nagovešten, postajao je progresivno sve eksplicitniji u analitičkim diskusijama 1920-ih i 1930-ih, kako se definicija kontratransfera postepeno proširivala.
101
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online