Nazad na sadržaj
udaljenost od sva tri psihička delovanja i spoljnjeg sveta. Iako psihoanalitički metod nastavlja da bude lečenje konflikta (Frojd, A. 1936; Kris, 1947; Hartman, 1950), psihoanalitička teorija, ne umanjujući značaj konflikta, uključuje sada i ponašanje koje okružuje konflikt, ali i ono koje je od njega nezavisno. Hartman (1950) je ukazao na to kako primarna autonomija može da bude upletena u sklop konflikta, a da sekundarna autonomija može da proizađe iz konflikta i iznova bude opterećena konfliktom. Ipak, za neke potonje Ego psihologe (Blank – Blanck , 1966; Blank 1972), Hartmanov koncept beskonfliktnih sfera i Ego autonomije kao da je ukazao na to da je Ego nezavisan od ostalih psihičkih delovanja. Upravo ovo tumačenje Hartmanovih koncepata Ego autonomije i beskonfliktnih sfera doprinelo je pravcu iz koga su potekle još neke orijentacije koje minimiziraju konflikt, kao što je Self psihologija, razvojna psihoanalitička teorija koja naglašava ulogu deficita spram konflikta. III. Bc. Brener, Arlou i Rangel: Moderna teorija konflikta i savremena strukturalna teorija Brener i Arlou proširili su Frojdovu ideju psihičke formacije koja nastaje iz konflikta između struktura uma: Ida, Ega i Superega. Izneli su teoriju da bukvalno svi psihički ishodi: snovi, simptomi, fantazije, karakteri i slobodne asocijacije, predstavljaju proizvod konflikta. Čak je i Superego, prema Brenerovom shvatanju, kompromisna formacija ili skupina kompromisnih formacija. Prema Brenerovim rečima „Sve u psihičkom životu... je kompromisna formacija... kombinacija gratifikacije nagonskih derivata... nezadovoljstva u obliku anksioznosti i depresivnog afekta... odbrana koje funkcionišu da bi minimizirale nezadovoljstvo i funkcionisanje Superega... Nijedna misao, nijedan čin, nijedan plan, nijedna fantazija, nijedan san ili simptom nisu nikada samo jedno ili drugo. Svako ponašanje, osećanje ili misao višestruko je određeno svima njima...”, (u: Ričards, Vilik – Richards , Willick , 1986, str. 39-40). Ovaj kompleksan pristup utiče na ono što analitičar čuje: „Pacijenta više ne slušamo sa ciljem da odgovorimo na pitanje: Da li je ovo ispunjenje želje, odbrana ili Superego? Unapred se zna da je, u svakom slučaju, odgovor na sva tri pitanja potvrdan. Umesto toga, naučili smo da pitamo: Koje se želje, koje potiču još iz detinjstva, ovde zadovoljavaju?... Koja se nezadovoljstva (anksioznost ili depresivni afekat) ovde pobuđuju? Šta je odbrambeni aspekt? Šta je Superego aspekt?” (Brener, u: Ričards, Vilik, 1986, str. 40). Naslanjajući se na Frojdov princip predeterminacije (overdeterminacije) i Velderov princip višestruke funkcije, Rangel formuliše savremenu verziju, u skladu sa Brenerovim i Arlouovim proširenim sagledavanjem konflikta i kompromisne formacije, kao princip međusobne zamenljivosti psihičkih elemenata: psihički elementi su uključeni u konfliktnu interakciju jedni sa drugima i sintetišu se na predeterminisan (overdetermined) preteran način u nove psihičke proizvode koji, zatim, sekundarno učestvuju u konfliktnoj aktivnosti. Dopunski dinamizam sintezi
29
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online