Nazad na sadržaj
nekih od Frojdovih konceptualizacija snova i halucinatornih procesa, koji se tiču traume i testiranja realnosti (Garma, 1946, 1966, 1969). Povodom toga je zaključio: „Mora biti jasno da subjekt koji pati od traumatske neuroze halucinira zato što nije u stanju niti da odbaci niti da kontroliše, putem mišićne inervacije ili Ego antikatekse, psihološke sadržaje koji se tiču traume, tj. sećanja vezanih za traumu, koja spontano naviru u subjektu u danima nakon traume. Ovakvi sadržaji deluju vrlo intenzivno u osobi tokom izvesnog perioda, i ne mogu biti izbegnuti, i tako uzrokuju halucinacije u kojima osoba doživljava intenzivna sećanja na ono što joj se dogodilo, ne kao obična sećanja, već kao nešto realno i spoljašnje, što joj se događa u datom momentu” (Garma, 1969, str. 488- 489). U kontekstu ovoga sledi da: „Snovi su halucinacije tokom spavanja, uzrokovani traumatskim delovanjem, na oslabljeni Ego sanjača, do tada potisnutih psihičkih sadržaja koje uspavani Ego, u nemogućnosti kontrolisanja, prihvata kao realne, te ih prisiljava na prerušavanje, ne bi li ublažio bolnu psihičku tenziju.” (ibid, str. 491). Za teoriju snova, formulisanu na ovakav način, bila je potrebna elaboracija metapsihologije traume i iz perspektive strukturalne teorije: „(…) za psihu traumatizovane osobe može se smatrati da je podeljena u nekoliko instanci: prvu – parazitsku instancu koju je kreirala intenzivna trauma, koja prisiljava na ponavljanje, drugu, koja je Self-submisivna do tog nivoa da ponavlja šta je zahtevano, treću – zdravi i očuvani Ego koji … brani sebe … od prisile za ponavljanjem i pokušava da upravlja silama nagona” (1978, str. 116). Kasnije, ovu „parazitsku instancu” naziva Superegom (1978, str. 188). Na ovaj način, „neuroze su uslovljene štetnim Superegom, koji reflektuje škodljivu spoljašnju realnost, potčinjava Ego, sileći ga da deluje neprimereno i ometajući ga u upravljanju Idom na skladan način”(1978, str. 118-119). Kod neurotskih simptoma (kako na individualnom tako i na nivou grupe), kombinacija i konfliktna interakcija sila koje nameću repeticiju i drugih koje vode ka ʼ maskiranjuʼ, kako navodi Frojd (1939) u „Mojsije i monoteizam”, naglašena je u Garminom teoretisanju. Garma, takođe, redefiniše koncept nagona života i smrti u odnosu na konceptualizaciju konflikta u mazohizmu. On smatra da nagoni života i smrti nisu elementarne sile, već su rezultat iskustava sa kojima se individua susreće i koje internalizuje tokom strukturacije psihe. Govoreći o naciji koju, nakon Frojda, možemo interpretirati kao analognu neurotskoj individui, Garma razvija svoju konceptualizaciju erotskog i tanatičkog nagona: „Među reakcijama iz prošlih iskustava koja opstaju i istrajavaju u reakcijama sadašnjosti, ima nekih koje guraju naciju ka progresu i blagostanju, dok su druge destruktivnije i uzrokuju patnju, tako da se u psihoanalitičkoj teoriji može formulisati, na pojednostavljen način, da u naciji postoje progresivne, vitalne, tendencije, odnosno impulsi, i drugi koji su regresivni, samodestruktivni ili smrtonosni.” (1978, str. 47). Držeći se iste niti, na drugom mestu, navodi: „ ... (ovo) je zasnovano na razmatranju patoloških ponašanja (...) kao posledice submisija i agresije, usmerenih protiv internalizovanog persekutivog objekta, (...) koje su dominantno usmerene protiv genitalnosti. Zauzvrat, ti internalizovani persekutivni objekti dolaze iz submisivnosti njihovim trenutnim, dečijim nalik i
51
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online