Nazad na sadržaj
naslednim okolnostima koje jesu, i uvek su bile, škodljive.” (u: Raskovski de Salvareza (1974, str. 169). Konceptualizujući Superego kao set persekutivnih objekata usmerenih protiv genitalnosti subjekta, uz uzimanje u obzir centralnosti edipalnog konflikta, te instinkt smrti kao rezultat internalizacije destruktivnih iskustava kod individue, Garmin Superego je integralan deo instinkta smrti. Za Garmu, samim tim, mazohizam jeste fundamentalan element u nastajanju neuroze. IV.B. Arnaldo Raskovski Arnaldo Raskovski dalje širi ovu koncepciju konflikta locirajući poreklo svih psihopatoloških ponašanja u okvir roditeljskih tendencija ka čedomorstvu. S tim u vezi, njegovo shvatanje psihopatologije proizilazi iz razumevanja čedomorstva kao „(...) svih roditeljskih akcija koje remete psihosomatsku integraciju deteta, kroz različite akcije koje sintetišemo u sledeće denominacije: ubistvo, sakaćenje, omalovažavanje, maltretiranje, zanemarivanje i napuštanje” (1974, str. 316). Takva čedoubilačka akcija nastavlja se u odnosu Ega prema Superegu. Paricidne tendencije su sekundarne u odnosu na čedoubilačke i pokoravaju se mehanizmu identifikacije sa agresorom (1974, str. 314). Raskovski nalazi pokazatelje čedoubistva u mitologijama raznih naroda, i u Bibliji, koju smatra temeljem monoteističke koncepcije i sociokulturnog procesa (1981). IV. C. Maurisio Abadi Maurisio Abadi u svojoj knjizi „Renacimiento de Edipo” („Edipov preporod”, 1977) razvija „ponovno čitanje” Edipovog kompleksa kroz novu interpretaciju Sofoklovog „Kralja Edipa”. Kao rezultat ove nove koncepcije nuklearnog kompleksa, elementi koji intervenišu u konfliktu nisu oni koji su klasično uspostavljeni. Za Abadija, motivacija za sva ponašanja je u agoniji smrti . Zauzvrat, bilo koji pokušaj interpretiranja manifestacija subjekta može jedino biti tretiran u trijadnoj dinamici. Karakteri oca, majke i sina kakvi postoje u frojdijanskoj koncepciji Edipa zamenjeni su ulogama koje, kao takve, mogu biti simultano ili sukcesivno zauzete od strane bilo koje od realnih figura. Date uloge mogu biti sledeće: retentivna (zadržavajuća), ekstraktivna (izvlačeća) i detinja uloga. Ako je primarna agonija smrti , kako za oca, tako i za majku, ono što, u fantaziji, osigurava preživljavanje, jeste posedovanje deteta. Na ovaj način, fantazija večne trudnoće je, za oba pola, univerzalna. Skrivena u patrijarhalnoj organizaciji, muška zavist je isprovocirana sposobnošću žene da ostane trudna. Ovo čini poreklo običaja „kuvada” (fr. couvade ), podrobno dokumentovanog kod više primitivnih naroda, kada budući otac oponaša porođaj dok njegova žena rađa bebu.
52
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online