Nazad na sadržaj
Abadi bira rođenje kao model kojim objašnjava način na koji su tri specifične uloge i specifične anksioznosti koje prate ovu dijalektiku međusobno povezani, kroz tri momenta: trudnoća, prolazak kroz porođajni kanal i ekstrauterini život. Konflikt se razvija duž dve ose: borba između polova i borba roditelja protiv deteta . Otac i majka bore se za posedovanje sina koji je, u ovoj konfrontaciji, opklada. Ovom borbom dominiraju dva osećanja: osećanje ljubavi, odnosno težnje ka celovitosti i osećanje mržnje, odnosno težnja otporu (opoziciji) i isključenju. Sin, sa svoje strane, pokušava da se oslobodi jednog od roditelja, a da bi uspeo mora ostvariti savez sa drugim roditeljem; seksualni apetit za jednim ili drugim roditeljem je sredstvo, odnosno način na koji se uspostavlja savez – veza. Retentivna (zadržavajuća) uloga pokušava da preuzme sina (večna trudnoća), dok ekstraktivna (izvlačeća) uloga pokušava da stvori zajedništvo sa uzetim sinom ne bi li ga oslobodila ili, zauzvrat, preuzela, odnosno zaposela. Borba polova na ovaj način poprima osećaj isključivosti: „da bih ja živeo, ti moraš umreti”. Odnos oca prema detetu karakteriše očeva agonija zbog sopstvene nemogućnosti da začne/nosi dete i, posledično, željom za krađom sina. Odnos majke prema detetu je veza koju karakteriše pokušaj da, prvo, donese dete na svet, a onda da ga zadrži kao svoj produkt, iz čega otac treba da bude isključen. Sin pokušava da se oslobodi stega na koje ga majka osuđuje, što uzrokuje agoniju smrti, usled zatvorenosti u kojoj biva držan. Bekstvo iz materinskog zatvora je ekvivalent matricida i nosi krivicu rođenja, i u vezi s tim, persekutorni strah pred fantazijom proždiruuće majke ili majke koja pokušava da vrati svoj produkt, svoje dete, u matericu. Za sina, otac je oslobodilac iz simbioze u kojoj majka pokušava da ga zadrži; otac je, takođe, vodič i model koji ga održava spolja. Međutim, veza sa ocem je ambivalentna, jer otac priželjkuje, pored oslobođenja sina, i njegovo pripajanje, kako bi se, na magičan način, suprotstavio agoniji smrti. Dete, sa svoje strane, suočeno sa primalnom scenom, doživljava izopštenost od roditelja i pokušava, kroz formiranje saveza, da ih razdvoji kako bi postiglo svoju nezavisnost od jednog ili oba roditelja. Svaku od uloga karakteriše ambivalencija, jer se svaka od akcija odvija u dijalektici unutrašnjosti i spoljašnosti, pri čemu je svaka od pozicija nosilac specifičnog straha: unutrašnjost je bezbednost, zavisnost i zatvor, dok je spoljašnjost sloboda, ali i bespomoćnost i napuštenost. Time je ponašanje, kako sina tako i roditelja, istovremeno i ljubav i mržnja, budući da svaki od protagonista drame teži, istovremeno, da ostane, odnosno da se vrati unutra, ali i da se oslobodi zatvaranja koje mu preti u zatvoreničkoj unutrašnjosti; sa smrću koja prati svaku kretnju u ovoj dijalektici. IV. D. Norberto Karlos Maruko Kada u svojoj teoriji „dijalektiku” stavlja na mesto „konflikta”, Norberto Karlos Maruko se nadovezuje, između ostalih, na Frojda, M. Klajn, Vinikota, Lakana, Laplanša i Grina. Polazeći od svog kliničkog iskustva sa graničnim pacijentima, Maruko (1997) postavlja reviziju psihoanalitičke teorije seksualnosti i reprezentacije, bazirane na dijalektici između seksualnog nagona i statusa objekta . Autor nudi ideju psihičke strukture podeljene između odricanja kastracije i kreacije virtuelnog objekta (nepatološki fetiš), pri čemu su izbor objekta i uslovi
53
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online