Nazad na sadržaj
Biona (1959), Ogdena (1994a) i mnogih drugih koji su se fokusirali na analitičarevu upotrebu sanjarenja i na procese koji analitički objekat/prostor/seting/polje čine različito konceptualizovanom trijadnom konfiguracijom i razmenom (Baranže, 1961/2008, Hose Bleger – Jose Bleger , 1967, Grin, 1974), što je nova kreacija pacijenta i analitičara, ’Treći’ u Ogdenovoj terminologiji (1994b). U Argentini, značajno obogaćivanje opsega diskusije o metapsihologiji i kliničkoj teoriji na temu kontratransfernih projektivno-introjektivnih aktivnosti (uključujući dramatizacije i odigravanja), dalje je obogaćeno konceptualizacijom projektivne kontra-identifikacije Leona Grinberga (1956). Dok je za Rakera i Polu Hajman, koliko god drugačije konceptualizovana, upotreba mehanizama baziranih na projektivnoj identifikaciji u kontekstu kontratransfera značila analitičarev odgovor kojim se identifikuje sa određenim unutrašnjim objektima ili aspektima selfa pacijenta, Grinberg se fokusirao na arhaične komunikativne aspekte projektivno-introjektivne razmene, što je pravac koji je kasnije preuzeo Bion. Grinbergova inicijalna zamisao bila je da projektivna kontraidentifikacija koristi kratak spoj u komunikaciji analitičkog para. Njegova pretpostavka bila je da pacijent ’smešta’ u analitičarevu psihu neke aspekte samog sebe sa takvom projektivnom silinom da ih analitičar, kao pasivni primalac, zaista i konkretno asimiluje kao svoje lične (1956, str. 508). Upućujući na svoj koncept u vezi sa acting out-om , Grinberg (1968) piše: „Analitičar koji podlegne efektima pacijentove patološke projektivne identifikacije, može na njih reagovati kao da je zaista stekao aspekte koji su projektovani na njega (pacijentovi unutrašnji objekti ili delovi selfa). Analitičar se oseća pasivno ’ uvučenim ’ u igranje uloge na koju ga je pacijent na aktivan, iako nesvestan, način bukvalno ’ naterao ’. Ovu specifičnu vrstu kontratransfernog odgovora sam nazvao ’projektivna kontraidentifikacija’” (str. 172; dodatno objašnjenje) U poređenju sa Rakerovim komplementarnim kontratransferom, gde je analitičarev emotivni odgovor bio baziran na njegovim ličnim anksioznostima i konfliktima, identifikujući se sa unutrašnjim objektima sličnim analizandovim, Grinberg je konceptualizovao analitičarev odgovor kao relativno nezavisan od njegovih ličnih konflikata. Grinbergov doprinos bio je naglašavanje da analitičarevo nesvesno nije primarno uključeno i, stoga, analitičareva introspekcija nije dovoljna da bi se odmah došlo do korena takve projektivne kontraidentifikacije. Grinberg je naglašavao ono što je godinama kasnije postalo poznato kao nepomirljiv karakter ’ mikro-acting-out-a ’ kontratransfera, kao međustanica u analitičarevoj potrazi za uvidom u arhaične delove pacijentove psihe. Ova stanica se ne može izbeći ako analitičar želi da sazna celokupnu teksturu transfernog objekta. (Grinberg 1982). Grinbergov doprinos bio je uvid da proces putem kojeg analizandovo nesvesno namerno stvara efekte u analitičarevoj psihi, putem projektivne identifikacije, ne treba da bude shvaćen kao intrasubjektivna fantazija (Klajn, 1946), već kao proces interakcije između dva uma . Tri godine kasnije, Bion (1959) eksplicitno naglašava ovu komunikativnu stranu projektivne identifikacije.
92
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online