Nazad na sadržaj
ljudskog života, um bebe mora da se razmatra u kontekstu okoline koja brine o njoj (um dve osobe) pre nego što može biti postignuta unutrašnja topografska diferencijacija između nesvesnog, predsvesnog i svesnog sistema i strukturalizacija Ida, Ega i Superega (um jedne osobe). Kroz ovaj proces ’subjektivizacije’ (nastajanja unutrašnjeg diferenciranog i strukturisanog subjekta), bliska veza sa ’realnim (potencijalno traumatizujućim) drugim’ (Lakan, 1966/1977) je najvažnija. Laplanš (1993, 1999) je uneo Lakanovu tvrdnju o ’traumatičnom realnom (drugom)’ – negovatelju – u intersubjektivnu oblast. On je isticao da nesvesna seksualnost (odraslog negovatelja), podstaknuta blizinom odojčetovog tela, ’kontaminira’ intimnu razmenu sa odojčetom u formi enigmatičnih poruka . Drugi dalje proširuju ovaj razvojni koncept na oblast direktno primenljivu na kliničku razmenu i kontratransfer, fokusirajući se na ’aktivnost reprezentacije’ i ’odloženu akciju u imenovanju afekata’, kroz koje dete/pacijent „konstituiše Ja” (Olanjije, 1975/2001, str.97); i kapacitet roditelja/analitičara da ostane na optimalnoj distanci, olakšavajući simbolizaciju i reprezentaciju, „neophodne za formiranje misli” (Grin, 1975, str.14). U kliničkom smislu, ovo se prevodi u pažljivo ’slušanje’ svih formi nesvesne razmene i prenošenja emocija kroz reči i ponašanja pacijenta i analitičara kao u ’ podeljenom – prenetom afektu ’ (Para – Parat , 1995) i ‘ kontratransfernoj poziciji’ decentriranog kliničkog slušanja (Fajmberg – Faimberg , 1993).
III. UZAJAMNI INTERNACIONALNI UTICAJI I SAVREMENA UPOTREBA KONCEPTA
III. A. Savemena frojdijanska i teorija objektnih odnosa Unutar savremene Ego psihologije i teorije konflikta iz Severne Amerike, Laski ( Lasky , 2002), sledeći Arloua (1997) i Abenda (1986) u fokusiranju na suptilnosti unutrašnjih stanja i procesa u toku rada analitičara, pravi razliku između empatije, analitičkog instrumenta i pravog kontratransfera. Blum (1991) se fokusirao na složenosti (kompleksnosti) afektivne komunikacije unutar dvosmernog transferno-kontratransfernog polja analitičkog procesa, i na posebne probleme u analizama pacijenata koji imaju specifične teškoće u prepoznavanju, osećanju, komuniciranju i regulaciji afekta, unutar paradigme intrapsihičkog konflikta (Elman, Grand, Silvan & Elman 1998). Kernberg (1983), pišući o analizi karaktera pacijenata sa blago izraženim graničnim ličnostima, pravi razliku između hroničnog i akutnog kontratransfera. Priznajući uticaj Pole Hajman (1960), on piše: „... hronični zastoj može biti odlučujući za dijagnostikovanje i hroničnih kontratransfernih iskrivljenja (koja su prožimajuća, iako manje nametljiva nego u akutnim kontratransfernim razvojima ) i suptilnog, ali moćnog transfernog acting out-a , koji inače možda ne bi bio dijagnostikovan. U tom smislu, analiza analitičareve ukupne emocionalne reakcije je
96
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online